Selo kao i svako drugo

„Nije svaki dan Badnji dan” – komentarisali su pojedini treneri juče na kraju dana. Uspešan početak bio je vetar u leđa. ali ne može se očekivati da srpska reprezentacija svaki dan niže isključivo pobede. Devojke nije pratila sreća pa naše košarkašice nisu uspele da savladaju Amerikanke za dalji plasman, kao ni vaterpolistkinje za koje su Ruskinje bile nadmoćnije. Na kraju dana, ispred naše zgrade, mogao se primetiti žal za potencijalnim medaljama, ali to je sve.

Ni petak na tatamiju nije prošao sjajno kao što je to bilo prethodnog dana. Na žalost srpski borci u tekvondou nisu uspeli da dođu do pobede. Miloš Bundalo u kategoriji do -67 imao je ispred sebe Tajlanđanina koji su poznati po odličnim rezultatima. Međutim, to nije razlog da se borac preda. Miloš je ušao oštro u meč, koncentrisano, ali dok je on zadavao udarac Tajlanđaninu, ovaj ga je nedozvoljeno udario u lice, posekavši ga nožnim noktom. Sudija nije kaznio Miloševog protivnika, iako je krv istog trenutka počela da lipti na sve strane. Celo medicinsko osoblje je skočilo, „oblepilo” Miloševu posekotinu i sudija je dao znak za nastavak meča. Kazne za Tajlanđanina i dalje nije bilo!

Miloš je izgubio u četvrtoj rundi na „zlatan bod”, ali niko nije bio razočaran jer se borio do samog kraja i trebalo je da pobedi...

Nakon borbe Miloš je otišao na VMA-a jer je plastični hirurg morao da mu ušije posekotinu ispod oka i duž obraza kako mu ne bi ostao ružan ožiljak kad već mora da ostane ružan ukus u ustima nakon poraza.

Subota na Sajmu, u trećoj hali, počela je malo bolje za srpske tekvondoiste. Dve pobede (za sada), nad Tajlandom i Italijom, odličan su start ali ubrzo je naš borac u kategoriji do 78 kg. nokautiran. U tom momentu svi su prestali da dišu, a kamoli da govore. Medicinsko osoblje dotrčalo je na tatami, i hitno su ga odvezli u bolnicu. Cela reprezentacija u iščekivanju čekala je neke vesti od trenera, koji je krenuo sa njim. Nakon nekoliko sati, prve vesti su bile da je sve dobro. Moglo se osetiti olakšanje u reprezentaciji. Bez većih posledica, osim glavobolje, zadržan je na opservaciji na VMA-a, a mi smo krenuli dalje. Ostalo je još mnogo borbi do kraja dana, i tako malo do nove medalje.

Kako takmičenja odmiču, ispred „srpske zgrada” je svako veče sve veća gužva. Glasno komentarisanje odigranih utakmica, smeh i neslaganje predveče u kafićima u centru sela nisu nikoga zaobišli, ma na kom god jeziku govorili. Jezik svakako nije prepreka, svi se sporazumevaju kako god znaju i to je jedna od draži ovakvih takmičenja. Kroz nekoliko opšte poznatih reči na engleskom, mnogo mahanja rukama i jasnom pamtomimom, na kraju se sve objasni.

Sportsko selo već je poprimilo izgled potpuno oformljenog gradića u bojama 144 deržave. Svaka reprezentacija prepoznaje se po boji sportske opreme, pa se zna da su Italijani u centru a da su Srbi na kraju, u najboljoj zgradi, u kojoj se nalazi „Daf“. Tu se uglavnom svi okupljaju kako bi probali domaće pljeskavice.

Zanimljivo je i to što „fejsbukomanija” nije zaobišla no Univerzitetsko selo, pa se do kompjutera, koji su inače na svakom ćošku, ne može se doći tokom celog dana. Od Korejaca do Jermena, svi su na Internetu, uglavnom na „Fejsbuku” postavljajući najnovije slike sa Univerzijade. Sve klupice su preplavljene sportistima koji u krilu drže laptop, pokušavajući da uhvate Internet signal. A kad malo bolje razmislim, zašto bi se ovo selo razlikovalo od bilo kog drugog?

Autorka je reprezentativka Srbije u tekvondou