И кад нема пара, ту су Долар и Евро

Градишка – Пред новосаграђеном кућом, у градишком насељу Липовача, тринаесторо деце и мајка им Ханифа Мухаремовић. Недостају само седамнаестогодишњи Давид и четрдесетогодишњи отац Спахо. Са осмехом на лицу и радости својственој само онима који живот неизмерно воле, око мајке се свили Ајша, Вера, Долар, Евро, Кемал, Алекс, Џексон, Мерима, Азра, Ремзо Хајрудин, Мелиса и Елизабета.

Деци су надевали имена како је ко стигао. Долар и Евро добили су име у избегличком центру у Асти, у Италији, у коме су Спахо и Ханифа са децом живели петнаестак година.

– Када се родио један од синова, неки чиновник у центру задужен за нас Роме, по имену Ђулијано, предложио је, а ми прихватили да се дете у књиге упише са именом Евро. „Кум” Ђулијано је тада рекао да се у Европи први пут појавила нова монета по којој је наденуо име мом сину... Старијем сину неки други Италијан, чијег се имена не сећам, дао је име Долар. Пожелео је тај Италијан тада да „Долар буде здрав и јак као амерички новац”, појашњава Ханифа разлоге због којих су њени синови добили необична имена.

Више гладни него сити, боси него обувени и упркос томе срећни, четрнаесторо деце четрдесетогодишњака Спахе Сеферовића и супруге му Ханифе Мухаремовић, увек се буди са надом да ново јутро ипак неће бити попут јучерашњег када су обилазили депоније, окопавали њиве засејане кукурузом, сакупљали старо гвожђе, ишли у шуму и купили гране, надничарали само да имају парче хлеба. Али, дани су за Спахину и Ханифину нејач увек исти. И увек са борбом да преживе...

До пре неколико месеци Сеферовићи су живели у рушевини и на туђој земљи. Данас су у новој кући коју су заједнички изградили градишка општина и Удружење Рома Републике Српске.

– Са мојим Спахом сам у браку двадесетак година, али се још се нисмо венчали. Спремамо се да то урадимо ових дана пошто сам мужу обећала венчање чим уселимо у нову кућу. Сада је имамо и више немам разлога да своју везу и не озваничимо – смеје се Ханифа држећи у наручју најмлађе дете, једногодишњу миљеницу Ајшу.

Сваког дана, овој породици потребно је, поред штошта другог, и десетак килограма хлеба, док су у исхрани најчешће заступљене тестенине, рижа и пасуљ.

– Од Центра за социјални рад у Градишци добијамо деветсто конвертибилних марака месечно. Надничарењем у кућу донесемо још нешто и некако се преживи. Држимо ми и гуске и једног коња. Имамо и запрегу и комби који је већ више година у квару – опет ће Ханифа.

Школу похађа само троје Сеферовића. Ишли би и остали, али новца за књиге нема.

– Само да ми се знају потписати и ништа више... Немамо ми новца да нам деца похађају средњу школу, а камоли факултет. Имамо само онолико да преживимо... Нико од деце никад није био болестан нити ишао лекару. Сва су здрава, весела, паметна и послушна. Од живота не тражимо више осим да имамо оно што данас имамо – поносно ће на крају мајка Ханифа још увек са презименом Мухаремовић.

-----------------------------------------------------------

Описмењавање

Најстарије дете, седамнаестогодишњи син Давид, пре месец дана кренуо је у Школу за образовање одраслих. Имао је жељу да научи да чита и пише. И ништа више. Али супрузи Нисвети, родом из Травника, то је тешко пало пошто је „у школи било још неких девојака којима би се Давид могао окренути и за њима отићи”. Давид је прекинуо своје школовање, а у међувремену се и раставио од Нисвете. Већ се намерио на нову младу из бањалучког насеља Весели бријег.

Славиша Сабљић