У Беч по рецепт за воду

Нисам против приватизације, али српски водовод треба задржати у јавном власништву, а проблеме са којима се суочавају та предузећа решавати економском ценом воде, стручним а не партијским менаџментом и јаким регулаторним телима.

Др Никола Марјановић, грађевинац, стручњак за водопривреду, бивши директор Републичке дирекције за воде и садашњи први човек „Србијавода”, нема дилеме: „Ниједан, ни производни ни дистрибутивни, део водовода не би смео да се приватизује и препусти приватном, а нарочито не страном оператеру”.

– Ако је нешто добро у овом нашем транзиционом заостајању јесте што имамо на кога да се угледамо: да се не опечемо као Будимпешта и Букурешт и да преузмемо решења која су се показала добрим, попут бечког. Водовод је тамо јавно власништво, цена воде је економска, њоме се покривају текући трошкови и проширена репродукција, утврђене су плате, па се вишак не прелива ни на рачуне радника ни менаџера него се усмерава у буџет или у хуманитарне сврхе… Тако радећи, и Швеђани су свој систем довели до савршенства, па сада могу и да обарају цену воде. Ни Французи, који су „улазили” у водовод других земаља, свој нису поверили приватним оператерима – објашњава Марјановић, реагујући на серију текстова у „Политици” о приватизацији комуналних предузећа.

Свима који успешно послују и задовољавају потребе својих грађана, каже, заједничка је економска цена воде.

– За разлику од њих, Србија пије најјефтинију воду у Европи. Грађани овде кубик у просеку плаћају 30 центи док је цена у окружењу најмање 1,2 евра.

Та цена би се и код нас, напомиње Марјановић, уклопила у препоруке Европске комисије да издатак за воду не би требало да премаши четири одсто кућног буџета.

– Када би се увела економска цена, не бисмо водом из водовода заливали баште и њиве, трошило би се мање, био би мањи и утрошак хемикалија и енергије, а било би и новца за санирање дотрајалих цеви, што би додатно смањило утрошак воде и губитак на мрежи који је сада од 30 до 80 одсто. Тако би се за неколико година санирала и економска ситуација у овим системима – објашњава Марјановић.

Како каже, немачка фирма „Берлин Васер” уз финансијску подршку, односно донацију KfW недавно је завршила анализу четири велика водовода – београдског, нишког, новосадског и крагујевачког. Студија доноси и препоруке – како одредити економску цену воде, како ова предузећа реорганизовати, оптималан број запослених.

– Када би се следила та упутства и кад би постојала регулаторна агенција, не би било ни проблема са монополом – указује Марјановић.

У Србији, каже, бар шест водовода има све услове да обавља ту делатност.

– Уз лиценцу регулаторне агенције, они би могли да постану регионални оператери, да обављају ту делатност и у оним местима која немају ни кадровског ни финансијског потенцијала за то. Зашто водовод из Ниша не би био оператер за, рецимо, Лебане.

А страни капитал је, више него за друга комунална предузећа, заинтересован баш за водовод?

– Ниједан страни оператер није дошао да се интересује за пречишћавање отпадних вода, сви су заинтересовани за питку воду, за улазак у системе у које смо улагали и до 115 година и за које и ми имамо стручне људе. Ако неко хоће да инвестира нека изволи – нека уложи новац у постројења за пречишћавање отпадне воде, нека кроз БОТ аранжман то изгради, 20–30 година користи, убира профит и онда преда граду – закључује Марјановић.

В. Јеличић