Да ли су заиста агресивнији

Да ли су млади данас заиста агресивнији него раније или је такав утисак артефакт наше боље информисаности, боље документованости и посебне радозналости медија за насилно понашање? Шта кажу истраживања?

Према подацима Института за психологију (пројекат Уницефа), прикупљеним до 2008. године на узорку од 54.677 ученика, 25 одсто ученика основне школе систематски је у школи малтретирано од вршњака (као показатељ узето је да су у последња три месеца били више пута изложени насилном понашању вршњака). Само једна трећина ученика нема никакве проблеме са насиљем вршњака у школи. Старији ученици (од петог до осмог разреда) највише су изложени вербалном малтретирању (17 одсто) и сплеткарењу (десет одсто) којима је циљ социјална изолација, избацивање из групе и слично. Физичко насиље вршњака проблем је за три одсто ученика и то је онај облик насилног понашања на који су одрасли најосетљивији. Из ових података, као и из података да се насилни инциденти дешавају на местима у школи која су ван контроле одраслих, можемо закључити да будност одраслих, њихово присуство и реаговање смањују учесталост насилних догађаја у школи. Добар показатељ за ову констатацију је облик насилног понашања који смо назвали сплеткарење. Према подацима које дају деца, ово је један од честих и болних облика насилног понашања коме су деца изложена, али одрасли га у својим оценама о угрожености готово и не помињу.

Нажалост, децу у школи не угрожавају само вршњаци. И наставници су насилни. Готово да нема школе у Србији у којој неко од наставника није насилан и то обично знају сви у школи. Према изјавама деце, 36 одсто ученика било је изложено насиљу наставника (према показатељу да им се то десило бар једном током протекла три месеца). Посебно брине податак да је 15 одсто ученика било изложено физичком насиљу наставника (удара, вуче за уво и за косу).

Према проценама наставника (71 одсто), школе данас имају више проблема с насиљем ученика него раније. Када кажу „раније” наставници мисле на период у оквиру свог службовања. О тренду пораста насиља у школама говоре и подаци из других извора. На пример, пораст благостања друштва није праћен смањењем насиља већ, напротив, подаци указују на повећање. Поређења између различитих земаља веома су компликована због различитих методологија истраживања. Оно што се из анализа може закључити јесте да постоје велике разлике између држава. Разлике се крећу у распону један према четири (према Д. Попадић 2009, Уницеф, књига у штампи). Према оваквој методологији поређења, наша земља налазила би се негде у оквиру просека. Подаци указују на то да насиља има мање у земљама које имају програме против насиља и сматрају га озбиљним друштвеним проблемом. Дакле, опет можемо закључити да када се одрасли мобилишу, насиље се смањује.

У литератури о насиљу отворено је и питање да ли школа као институција нужно рађа насиље, да ли је оно очекивана (системска, ендемска, према Д. Попадић, 2009) последица организације школе као институције? Према једном становишту, у школама је увек било насиља али се испољавало прикривеније, у формама које одрасли лакше подносе (као вербално, психолошко, социјално насиље). Прихватање оваквог становишта значило би да нема срећних времена када је школско насиље у питању.

Монтењ је школе свог времена назвао „тамницом заточене омладине” (према Д. Попадић, 2009). И савремене школе могу постати сличне „тамнице”. Велика група деце („заточене у школи”) коју чврсто не воде одрасли и која нема озбиљне радне задатке, највећа су могућа ризико-група за појаву разних облика насиља. Разним механизмима социјалне индукције, негативног моделирања и негативног поткрепљивања, насиље се у таквим групама шири попут пожара, епидемијски.

Организација школе као институције је један од најзначајнијих чинилаца за смањење или пораст насилног понашања деце. Да би утицај школе био благотворан и формативан потребно је да школа као институција задовољи нека важна начела. Поменућу овде само три која ретко помињемо када трагамо за узроцима насиља у школама. Прво и најважније начело јесте да школа треба да успостави оптимално високе академске стандарде. Друго начело, повезано с претходним је принципијелност, правичност и инвентивност у оцењивању ученика. И треће, али не и последње по значају је начело демократске организације школе као институције, генерално, њен етос – атмосфера, квалитет и демократичност међуљудских односа у школи (на свим нивоима и између нивоа), писана и неписана правила која организују живот школе као многољудне и радне институције.

Психолог, Институт за психологију Филозофског факултета у Београду