Један дан у болници у Грачаници

После десет година тешкоћа, сналажења, али и упорног трајања, један дан у гинеколошкој болници у Грачаници изгледа ми толико застрашујуће да се, са једне стране, питам да ли је то хуманитарна катастрофа. Са друге стране, изгледа ми тако натчовечански моћно да морам да запишем.

„Само да се агрегат не поквари...”, понавља директор Гинеколошке болнице др СашаЦветковић... Јер струје нема већ три дана непрекидно... пре тога, два дана за Видовдан, долазила је са прекидима, а два дана пре тога била је непрекидно искључена.... Агрегат који је укључен предвиђено је да ради пар сати, а овај ради непрекидно.

Пред једном једином малом ординацијом велика је гужва. Жене чекају неколико доктора. Нестрпљиве отварају врата ординације. Иза паравана виде се ноге жене на столу и чује се звецкање инструмената. Више гласова у зеленим униформама са друге стране опомиње „Сачекајте...”.

У чекаоницу улази ситна бледа девојка–девојчица, као да је залутала. Излази сестра и пита је због чега је дошла. Има висок притисак, двеста са сто двадесет, из Прековца су је послали лекари опште праксе. Убрзо са мужем разговара доктор Цветковић и предлаже хитан транспорт за Београд. Девојка има седамнаест година и у седмом је месецу трудноће. Она, међутим, никако не пристаје на болницу. Недавно је, на свој захтев, изашла из болнице у Нишу. Потом излази докторка Соња Капетановић, убеђује је, објашњава да беба пати, да је и њој живот угрожен, бубрези страдају... Плаве очи укоченог погледа не гледају ни у кога, само се повремено зацакли суза која не излази из ока. Муж очито већ уморан, или љут, не покушава да је убеди... „Таква је она”, понавља.

Једна сестра покушава да буде љута и да јој нареди да крене јер беба није заслужила да трпи... Покушавамо и ми са стране нешто да додамо, да упитамо, саветујемо, али узалуд. Снашица не слуша никога. Касно поподне сазнала сам да су обоје потписали да не прихватају препоруку лекара и отишли су у далеко село Кусце, одакле је трудница, или у Прековце, одакле је муж... Беспомоћни рођак их је возио с добром намером, али без могућности да утиче. Овде, кажу, не могу да испрате трудноћу високог ризика каква је код ове младе жене или девојчице.

Док су се једни бавили овим случајем, у ординацији су се смењивале пацијенткиње. Тако је за овај један дан обављено двадесет четири гинеколошка и тридесет три ултразвучна прегледа, урађене су четири интервенције (прекид трудноће).

У сали су се одвијали истовремено два порођаја и један царски рез. По подне, када су се сви враћали са посла, др Никола Станишић је хитао још једном према болници да се нађе колегама у сали током операције... После тога отићи ће на ручак – вечеру, па онда на ноћно дежурство. Јер још три труднице у болници чекају на порођај. Једна је од шеснаест година. На одељењу је пет породиља, четири су добиле дечака, једна девојчицу. У инкубатору су две бебе. Сви кревети су попуњени, десет жена лежи, поред породиља неке су оперисане од тумора. Морају да их отпусте раније, каже доктор, јер нема места за све хитне случајеве...

Када неко говори о плати ових лекара, који држе у својим рукама животе косовско-метохијских Срба, вероватно нема представу о темпу и условима у којима раде. Није им омогућена бар та новчана сатисфакција, кад већ нема струје да нормално раде, воде, да се после напорног дана истуширају. Не знам колико их је и како им је, просто непристојно је улазити у ту врсту људске нелагоде.

Да ли је то хуманитарна катастрофа или иронија цивилизације, не знам. Велика жртва и снага, свакако, јесу.

писац из Приштине