Jedan dan u bolnici u Gračanici

Posle deset godina teškoća, snalaženja, ali i upornog trajanja, jedan dan u ginekološkoj bolnici u Gračanici izgleda mi toliko zastrašujuće da se, sa jedne strane, pitam da li je to humanitarna katastrofa. Sa druge strane, izgleda mi tako natčovečanski moćno da moram da zapišem.

„Samo da se agregat ne pokvari...”, ponavlja direktor Ginekološke bolnice dr SašaCvetković... Jer struje nema već tri dana neprekidno... pre toga, dva dana za Vidovdan, dolazila je sa prekidima, a dva dana pre toga bila je neprekidno isključena.... Agregat koji je uključen predviđeno je da radi par sati, a ovaj radi neprekidno.

Pred jednom jedinom malom ordinacijom velika je gužva. Žene čekaju nekoliko doktora. Nestrpljive otvaraju vrata ordinacije. Iza paravana vide se noge žene na stolu i čuje se zveckanje instrumenata. Više glasova u zelenim uniformama sa druge strane opominje „Sačekajte...”.

U čekaonicu ulazi sitna bleda devojka–devojčica, kao da je zalutala. Izlazi sestra i pita je zbog čega je došla. Ima visok pritisak, dvesta sa sto dvadeset, iz Prekovca su je poslali lekari opšte prakse. Ubrzo sa mužem razgovara doktor Cvetković i predlaže hitan transport za Beograd. Devojka ima sedamnaest godina i u sedmom je mesecu trudnoće. Ona, međutim, nikako ne pristaje na bolnicu. Nedavno je, na svoj zahtev, izašla iz bolnice u Nišu. Potom izlazi doktorka Sonja Kapetanović, ubeđuje je, objašnjava da beba pati, da je i njoj život ugrožen, bubrezi stradaju... Plave oči ukočenog pogleda ne gledaju ni u koga, samo se povremeno zacakli suza koja ne izlazi iz oka. Muž očito već umoran, ili ljut, ne pokušava da je ubedi... „Takva je ona”, ponavlja.

Jedna sestra pokušava da bude ljuta i da joj naredi da krene jer beba nije zaslužila da trpi... Pokušavamo i mi sa strane nešto da dodamo, da upitamo, savetujemo, ali uzalud. Snašica ne sluša nikoga. Kasno popodne saznala sam da su oboje potpisali da ne prihvataju preporuku lekara i otišli su u daleko selo Kusce, odakle je trudnica, ili u Prekovce, odakle je muž... Bespomoćni rođak ih je vozio s dobrom namerom, ali bez mogućnosti da utiče. Ovde, kažu, ne mogu da isprate trudnoću visokog rizika kakva je kod ove mlade žene ili devojčice.

Dok su se jedni bavili ovim slučajem, u ordinaciji su se smenjivale pacijentkinje. Tako je za ovaj jedan dan obavljeno dvadeset četiri ginekološka i trideset tri ultrazvučna pregleda, urađene su četiri intervencije (prekid trudnoće).

U sali su se odvijali istovremeno dva porođaja i jedan carski rez. Po podne, kada su se svi vraćali sa posla, dr Nikola Stanišić je hitao još jednom prema bolnici da se nađe kolegama u sali tokom operacije... Posle toga otići će na ručak – večeru, pa onda na noćno dežurstvo. Jer još tri trudnice u bolnici čekaju na porođaj. Jedna je od šesnaest godina. Na odeljenju je pet porodilja, četiri su dobile dečaka, jedna devojčicu. U inkubatoru su dve bebe. Svi kreveti su popunjeni, deset žena leži, pored porodilja neke su operisane od tumora. Moraju da ih otpuste ranije, kaže doktor, jer nema mesta za sve hitne slučajeve...

Kada neko govori o plati ovih lekara, koji drže u svojim rukama živote kosovsko-metohijskih Srba, verovatno nema predstavu o tempu i uslovima u kojima rade. Nije im omogućena bar ta novčana satisfakcija, kad već nema struje da normalno rade, vode, da se posle napornog dana istuširaju. Ne znam koliko ih je i kako im je, prosto nepristojno je ulaziti u tu vrstu ljudske nelagode.

Da li je to humanitarna katastrofa ili ironija civilizacije, ne znam. Velika žrtva i snaga, svakako, jesu.

pisac iz Prištine