МИЛОШ НЕМАЊИЋ

Као што су индустријализација и урбанизација биле цивилизацијске особености крајем 19. и почетком 20. века, тако је старење становништва на овој планети, пред крај прошлог и почетком овог века, постало нова универзалија на чије изазове поједина друштва још нису нашла праве одговоре.

Постоји литерарни доживљај старости, постоје научна сазнања о том животном добу, постоји представа о старости у свакодневном животу, оптерећена многим предрасудама, и постоје различите самоперцепције старости од оних који су у том животном добу. ,,Старим колико морам, подмлађујем се колико могу", каже Иво Андрић, а цитираo га у својој беседи на Седмом националном геронтолошком конгресу Драган Недељковић. Старост није болест, гласи једна од максима савремене геронтологије, мада је старост често праћена болешћу. Што дужа активност, то дужи живот, још је једно гесло ове дисциплине.

Демографи нам саопштавају да је старење становништва реалност и у развијеним земљама и у земљама у развоју. Према подацима Савета Европе, Италија је 2003. године била најстарија земља на Континенту, са 18 одсто становника старијих од 65 година. На листи демографски најстаријих земаља затим следе Немачка, Грчка, Шведска, Шпанија, Белгија и Бугарска у којима је удео лица изнад 65 година између 17 и 17,5 процената. На осмом месту је Србија (без Косова) са уделом од 16,8 одсто. Узме ли се, међутим, у обзир просечна старост њеног становништва – 40,4 године, Србија је у групи од пет најстаријих европских држава, заједно с Италијом, Немачком, Бугарском и Шведском.

Геронтолози већ дуже време расправљају о уравнотежењу медицинског и социјалног приступа квалитету живота у старости, при чему се, наравно, поставља питање у којој мери се може говорити о том квалитету у друштву у транзицији, у којем популација старих спада међу најсиромашније. Па ипак, упркос томе, или баш због тога, квалитет живота у старости се намеће и као питање филозофије живота и као врло практично питање социјалних мера да се тај циљ постигне.

Квалитет живота је тешко дефинисати. Доктор Момир Јањић и др Дејан Нешић помињу интелектуалну способност, мотивисаност и осећање корисности, задовољство постигнутим циљевима и успешне социјалне контакте. Сви ови елементи се међусобно условљавају, али сваки од њих, сам за себе, има специфичну тежину. Свако стваралаштво, и оно изражено у великим научним и уметничким творевинама, и оно много распрострањеније, које препознајемо у свакодневном животу, при том је извор задовољства, животне радости и и буђења нове енергије.

Доказано је, на пример, да научници и уметници дуже живе од људи који се баве рутинским радом, а многобројни су примери улоге стваралаштва у животу обичних људи, било да су у питању музика, књижевност, сликарство или фини занатски радови. Када је реч о учењу, треба прихватити тезу једног од наших најпознатијих андрагога, Душана М. Савићевића, да се овде, у ствари, ради о једној филозофији образовања, с нагласком на учење као континуирани процес током целог живота. Циљ образовања се, према овом схватању, више не одређује као преношење културе већ као оспособљавање за доживотно учење.

Социолог, научни саветник у пензији