Потресне људске драме

Леонид Мозговој из Санкт Петербурга представио нам се на 34. фестивалу монодраме и пантомиме, у Позоришту лутака Пинокио, монодрамом „Смешни”, насталом на основу приповетке Достојевског, „Сан смешног човека”, рефлексијама о питањима среће, патње, самоубиству као могућности бега, нади и неочекиваним излазима, знању, истини. Мозговој је играо одмерено, дискретно мењајући своја емотивна стања, без претераног геста и без назнака било какве патетике и клишеа. Спретне су биле његове трансформације, од уобличења пустог безнађа разочарења до блештаве наде и вере у духовно избављење, путем истине и непрорачунатог чињења добра. Глумац је непосредно и топло показао сложену дуалност живота, неразмрсиву испреплетаност патње и љубави, трагичну истину о њиховом вечитом партнерству.

На овом фестивалу пантомиме су најчешће у функцији лаке, плитке забаве и разбибриге, за разлику од монодрама које, углавном, суочавају публику са потресним драмама савременог човека. Тако смо,ове године, на пример, видели пантомиму „Контрасти” коју су извели Ричард Бовноцки и Дана Кавалеру (Театар „Сцена”, Букурешт). Ова представа, која даје лепршав, необавезан и слаткаст поглед на мушко-женске односе, наишла је на веома срдачан пријем публике, док се вашем критичару није допала, због претеране, па и иритирајуће, необавезности и ноншаланције, са којима се ту приступа позоришту. Театар, ма у којем жанру се кретао, ипак треба да поставља питања, да подстиче расправе, да нервира, да изазива нелагоду, мучнину и бол, а не да остаје на мирној, млакој и бљутавој површини третмана стварности.

Монодраму „Контрабас”, према често извођеном тексту Патрика Зискинда, извео је глумац Мирослав Бабјак, у режији Владиславе Фекете (продукција Словачког војвођанског позоришта, Бачки Петровац). Педесетогодишњи актер говори о животу професионалног музичара, личној историји, односу према родитељима, својој романтичној, неоствареној љубави према једној певачици, амбивалентном односу према контрабасу итд. Глумац игра физички наглашено, мизансценски живо, наглашавајући тако трагикомичност приче. Монодрамска форма је овде у функцији садржаја, изражавања страшне усамљености и отуђености савременог човека, његовог вапаја за некаквом комуникацијом и разумевањем.

„Чешаљ” је монодрама настала на основу романа „Приступ у кап и семе” Мирослава Јосића Вишњића, у адаптацији, режији и извођењу Мирјане Вукојчић. Представа се искрено и директно бави судбином жене која је провела три године на Голом отоку. Глумица живо и опипљиво представља њена разарајућа осећања, последице пропадања у амбисе бескрајног понижавања, брутално одузетог достојанства, неописивог физичког изнуривања. Но, ова тамна слика није циљ, већ полазиште за исцртавање путева наде, неуништивости духа, самилости, вере.

За разлику од Бабјака, Вукојчићева игра физички и мизансценски сведено, базирајући свој израз на суптилно представљеним унутрашњим бурама, ненаметљивим, а заиста продорним трзајима на лицу и телу, који јасно изражавају дубину њене драме. Представа је конципирана као комбинација живе игре Вукојчићеве и емитовања аудио снимака – документаристичких разговора са васпитачицом затвора којепротагонисткиња описује у свом обраћању. Формалне и естетске вредности представе у великој мери су увећане увођењем видео бима, где се пројектују различите фотографије које, врло естетизовано, приказују намучене, спарушене изразе лица старих жена, али и поетичне слике непрегледних морских површина, које сугеришу мир, бесконачност и слободу (фотографије и техничка реализација Александар Радош). Тај конфликт између мучне, огавне, проклете стварности и њеног поетског уобличења, приказан у фотографијама, сублимира идејну срж ове уметнички озбиљне монодраме, која афирмише живот и тријумф духа, у околностима рушилачких неправди и неравноправности.