Potresne ljudske drame

Leonid Mozgovoj iz Sankt Peterburga predstavio nam se na 34. festivalu monodrame i pantomime, u Pozorištu lutaka Pinokio, monodramom „Smešni”, nastalom na osnovu pripovetke Dostojevskog, „San smešnog čoveka”, refleksijama o pitanjima sreće, patnje, samoubistvu kao mogućnosti bega, nadi i neočekivanim izlazima, znanju, istini. Mozgovoj je igrao odmereno, diskretno menjajući svoja emotivna stanja, bez preteranog gesta i bez naznaka bilo kakve patetike i klišea. Spretne su bile njegove transformacije, od uobličenja pustog beznađa razočarenja do bleštave nade i vere u duhovno izbavljenje, putem istine i neproračunatog činjenja dobra. Glumac je neposredno i toplo pokazao složenu dualnost života, nerazmrsivu isprepletanost patnje i ljubavi, tragičnu istinu o njihovom večitom partnerstvu.

Na ovom festivalu pantomime su najčešće u funkciji lake, plitke zabave i razbibrige, za razliku od monodrama koje, uglavnom, suočavaju publiku sa potresnim dramama savremenog čoveka. Tako smo,ove godine, na primer, videli pantomimu „Kontrasti” koju su izveli Ričard Bovnocki i Dana Kavaleru (Teatar „Scena”, Bukurešt). Ova predstava, koja daje lepršav, neobavezan i slatkast pogled na muško-ženske odnose, naišla je na veoma srdačan prijem publike, dok se vašem kritičaru nije dopala, zbog preterane, pa i iritirajuće, neobaveznosti i nonšalancije, sa kojima se tu pristupa pozorištu. Teatar, ma u kojem žanru se kretao, ipak treba da postavlja pitanja, da podstiče rasprave, da nervira, da izaziva nelagodu, mučninu i bol, a ne da ostaje na mirnoj, mlakoj i bljutavoj površini tretmana stvarnosti.

Monodramu „Kontrabas”, prema često izvođenom tekstu Patrika Ziskinda, izveo je glumac Miroslav Babjak, u režiji Vladislave Fekete (produkcija Slovačkog vojvođanskog pozorišta, Bački Petrovac). Pedesetogodišnji akter govori o životu profesionalnog muzičara, ličnoj istoriji, odnosu prema roditeljima, svojoj romantičnoj, neostvarenoj ljubavi prema jednoj pevačici, ambivalentnom odnosu prema kontrabasu itd. Glumac igra fizički naglašeno, mizanscenski živo, naglašavajući tako tragikomičnost priče. Monodramska forma je ovde u funkciji sadržaja, izražavanja strašne usamljenosti i otuđenosti savremenog čoveka, njegovog vapaja za nekakvom komunikacijom i razumevanjem.

„Češalj” je monodrama nastala na osnovu romana „Pristup u kap i seme” Miroslava Josića Višnjića, u adaptaciji, režiji i izvođenju Mirjane Vukojčić. Predstava se iskreno i direktno bavi sudbinom žene koja je provela tri godine na Golom otoku. Glumica živo i opipljivo predstavlja njena razarajuća osećanja, posledice propadanja u ambise beskrajnog ponižavanja, brutalno oduzetog dostojanstva, neopisivog fizičkog iznurivanja. No, ova tamna slika nije cilj, već polazište za iscrtavanje puteva nade, neuništivosti duha, samilosti, vere.

Za razliku od Babjaka, Vukojčićeva igra fizički i mizanscenski svedeno, bazirajući svoj izraz na suptilno predstavljenim unutrašnjim burama, nenametljivim, a zaista prodornim trzajima na licu i telu, koji jasno izražavaju dubinu njene drame. Predstava je koncipirana kao kombinacija žive igre Vukojčićeve i emitovanja audio snimaka – dokumentarističkih razgovora sa vaspitačicom zatvora kojeprotagonistkinja opisuje u svom obraćanju. Formalne i estetske vrednosti predstave u velikoj meri su uvećane uvođenjem video bima, gde se projektuju različite fotografije koje, vrlo estetizovano, prikazuju namučene, sparušene izraze lica starih žena, ali i poetične slike nepreglednih morskih površina, koje sugerišu mir, beskonačnost i slobodu (fotografije i tehnička realizacija Aleksandar Radoš). Taj konflikt između mučne, ogavne, proklete stvarnosti i njenog poetskog uobličenja, prikazan u fotografijama, sublimira idejnu srž ove umetnički ozbiljne monodrame, koja afirmiše život i trijumf duha, u okolnostima rušilačkih nepravdi i neravnopravnosti.