ВЛАДИМИР НИКИТОВИЋ

Ниједна европска држава данас, изузев Албаније, не оставља довољно потомства да би обавила просту замену генерација. Популација Србије (без Косова и Метохије) била је међу првим на Старом континенту која се суочила са овим демографским феноменом. Већ пола века наше становништво пати од проблема тзв. недовољне репродукције, што је знатно дуже од развијених земаља Европе. С друге стране, актуелни ниво плодности нашег становништва повинује се ,,географској правилности", по којој висина фертилитета у европским земљама опада од северозапада ка југоистоку континента. С обзиром на наш географски положај, то би значило да нам је и ниво плодности (просечно 1,5 живорођено дете на једну жену у репродуктивним годинама) у средишњем делу листе европских земаља.

Према пројекцијама становништва урађеним у складу са методологијом и хипотезама демографских стручњака УН (усклађено са најсвежијим ревизијама из 2004), Србији предстоји даљи пад укупног броја становника и наставак процеса демографског старења. У основи ових пројекција је претпоставка да је у наредних пола века најреалније очекивати благо побољшање нивоа плодности, али недовољно за замену генерација. Нико од водећих светских демографских стручњака или реномираних агенција не очекује да било која од европских земаља може достићи неопходан минимум од два новорођенчета по једној жени у фертилном периоду.

У случају Србије, чак и када би се преко ноћи остварио овај ниво плодности, пад се не би зауставио ни за педесет година. Оптимистичка варијанта, благог пораста данашњег нивоа плодности би у 2050. години резултирала са 5,33 милиона становника наше земље, што је за 2,17 милиона мање него што нас има данас. Пораст плодности, који би постепено премашио неопходни минимум за замену генерација, ублажио би очекивани пад укупне популације, која би, кроз пола века, бројала 6,21 милион становника.

Ако би којим случајем ниво плодности у наредних пет деценија опао до најнижих икад регистрованих вредности у историји човечанства, какве су данас типичне за земље јужне и источне Европе, Србија би се свела на свега 4,4 милиона житеља!

Вишедеценијском недовољном плодношћу становништва Србије сужена је база потенцијалних мајки. То је суштина дуготрајности ефеката демографских процеса. Тако сужена база не може, ни са плодношћу довољном за замену генерација, задржати савремени пад броја становника. Треба надокнадити све оне становнике који нису генерацијама уназад рођени. Разуме се да се ни од једне нове генерације не може очекивати да надокнади све губитке из прошлости, тј. губитке свих генерација са недовољном плодношћу. У супротном, то би значило да од савремене жене, која у просеку не донесе на свет ни двоје деце током свог живота, одједном очекујете да роди петоро.

Сасвим је јасно да је дугорочност двосмерна. Ако желимо да зауставимо данашњи пад броја становника, прво морамо бити свесни да се то не може остварити преко ноћи. Јер, и радикална промена репродуктивног понашања у овом тренутку би довела до минималних побољшања тек кроз неколико деценија. Када знамо да се, кроз историју, такве промене никада нису дешавале тренутно, наше стрпљење мора бити још веће. Заправо, стрпљење наших будућих генерација, јер је готово немогуће очекивати да данашњи становници Србије за свог живота буду сведоци поновног пораста броја становника.

Истраживач–сарадник у Центру за демографска истраживања Института друштвених наука