И меко и тврдо

Први рођендан наша влада дочекала је са честиткама и похвалама. Које је упутила сама себи, јер грађани нису приметили ништа вредно хвале. Зато упућујемо изразе најдубљег извињења влади, како је наша непажња не би деморалисала у незаустављивом напретку ка остварењу својих циљева. Који опет имају јако мало везе са нашим животима. Кажу да је влада обезбедила укидање виза, али су мере владе укинуле и паре с којима бисмо евентуално могли да путујемо. Тиме се нису похвалили. Додуше, криминалцима који се све чешће зову тајкуни нису укинули паре, пошто им визе ионако нису ни биле потребне. Свуда су били радо виђени гости.

По статистичким подацима,дуг Србије је2000. године износио десет милијарди евра, а данас је око 30 милијарди. Значи три пута већи. То значи и да су наше демократске вође двоструко задужене: дугују и странцима и нашима. Значи и Богу и народу. Бог су наравно странци. Њима дугују паре, а нама испуњење изборних обећања. Што се опет у коначном исходу своди на паре.

Али да пропасти не буде, жртвоваће се Вечити министар. Који је оптужио владу, у којој на овај или онај начин седи таман од онда од кад нам је дуг скочио за 20 милијарди евра – да је мека. А премијер мисли да је тврда у својим настојањима. Сви већ дрхте питајући се да ли је то развод на помолу. Јер, чисто политички гледано, нема среће кад је иста ствар министру мека а премијеру тврда. Мисли се на владину ефикасност. Мада, опет чисто политички гледано, у реду је да је министру меко оно што је премијеру тврдо. Мисли се на мере владе. Зато се и зна ко је министар а ко премијер. Зато се министар и залаже да се ствари поставе тврђе, како би и он једног дана коначно могао да буде мекши. Дакле премијер.

Али, то на добро неће изаћи. Поготово кад нам је и опозиција мека, јер смо све више уверени да тврдоћу односа између власти и опозиције регулише новац. Новац је за опозицију оно што је „ленор” за прљав веш. Омекшивач. И то веома ефикасан. Зато наша опозиција делује као заљубљени бик са цветом у устима и тупавим погледом у очима. Опчињена владом више од ње саме. Додуше не баш јавно, али овако млаке опозиције није било још од доба најцрњег једнопартијског система.

Ипак, најбитније је да се влада похвалила како је очувала територијални интегритет Србије. И то је лепо. Зато сад траже дозволе од Тачија да оду на Косово. И то преко Еулекса. Што је, морате признати, најчвршћи доказ да је Косово наше. Тако смо сачували не само интегритет, него и континуитет политике илузија.

Зато се наши министри из свег гласа заклињу да ће изгурати цео мандат. Сад кажу да неће дизати ПДВ и да неће смањивати плате. И мантрају да постигну нови договор са нашом истинском владом: са ММФ-ом. Да нам дозволе да повећамо дефицит. Да се поново задужимо, јер нас сад убеђују да смо међу најмање задуженим земљама. С обзиром на то да се истим аршином може мерити задуженост Немачке и Србије. Пошто смо ту негде са богатством које имамо. Зато се очекује да грађани приреде демонстрације одушевљења што ће стићи нови зајмови: од ММФ-а, Руса, Кинеза, а какво је време дошло, захваљујући мудрој политици наше владе – и од Албаније ћемо почети да жицамо паре. Јер, није у реду да прву годишњицу наше владе домаћи тајкуни дочекају празнијих џепова него онда кад су је правили. Јер, нису они њу пажљиво састављали да би им било тврђе, него мекоће ради. Чисто пословно гледано. Чак и у условима светске економске кризе.

Зато, живела наша влада! Јер да није ње, не бисмо знали да смо ту кризу лакше пребродили чак и од најбогатијих земаља. Зато што овде није било масовних отпуштања. Што је сасвим логично, јер већ имамо више незапослених и пензионера него радника. Зато понеке раднике треба и сачувати. Бар као музејске експонате. Јер где има успеха, ред је да и култура цвета. Да се праве и музеји. Са још увек живим експонатима. Као доказ да чак и тврдо и меко могу деловати савршено синхронизовано. И убитачно фино.