Ko кога (не) поштује

Суочени са учесталим испољавањем екстремних облика агресивности деце и младих, како једних према другима тако и према наставницима и родитељима, на драматичан начин постајемо свесни да у понашању деце постоје озбиљни проблеми. Резултати истраживања обављених током последњих петнаест година у нашој средини указују на пораст различитих других, мање драматичних, облика агресивности деце и младих и на смањивање полних разлика у погледу њиховог испољавања. Број девојчица које се агресивно понашају у последњој деценији више је него удвостручен у односу на претходну деценију. Наставници изјављују да су ученици пуни самовоље и немају поштовања према особљу школе, па ни према родитељима. Велики број ученика изјављује да су мета увреда, подсмеха, претњи или уништавања личних предмета од стране вршњака. Иако је, у квантитативном смислу, ситуација са проблемима у понашању деце и младих код нас још увек знатно боља него у неким другим земљама, она нас чини свесним да нешто није у реду са социјализацијом и васпитавањем деце и, бар повремено, подстиче да расправљамо о томе шта нам ваља чинити.

По правилу, главни актери у процесу социјализације и васпитавања младих заузимају одбрамбени став. Наставници окривљују родитеље, родитељи наставнике, а и једни и други „шири друштвени контекст” у којем деца у Србији одрастају, трауматичне догађаје кроз које су прошла, медије и моделе које нуде младима. И сви су донекле у праву. На агресивно и друге облике несоцијализованог понашања утиче више чинилаца, с тим што њихов удео у агресивности није увек исти. Да би се проблем решавао ваљало би деловати синхронизовано. Но, прво ваља „почистити испред своје куће”.

Резултати истраживања указују на то да проблеми у понашању ученика настају и због неодговарајућих професионалних знања наставника. Неумешност у оцењивању, пре свега, али и скучен репертоар наставних метода, у основи су управо оних проблема у понашању ученика који су у истраживањима регистровани као најчешћи. Други важан чинилац у генерисању проблематичног понашања ученика на који указују истраживања јесте неумешност у успостављању одговарајућих односа с ученицима и у комуникацији с њима. Једна од препрека у успостављању одговарајућих односа наставника с ученицима јесте несклад између ученикове потребе за разумевањем, прихватањем и поштовањем од стране наставника (и родитеља) и наставникове потребе да буде беспоговорно слушан и да буде неприкосновени ауторитет у свему. Наставници се често осећају немоћно када им ученици праве проблеме и тада посежу за средствима исказивања моћи која им стоје на располагању. Моћ, међутим, изазива револт, бунт, инат, лагање и сл. Неки наставници прибегавају разговору који је контрапродуктиван јер се заснива на придиковању, моралисању, етикетирању, вређању, наметању решења и сличним, уобичајеним начинима комуницирања који воде губитку контакта с ученицима, а тиме и могућности да на њих утичу.

Истраживања указују и на то да један од разлога због којих настају проблеми у понашању ученика може бити и наставниково недовољно познавање релевантних процеса који утичу на ученике (очекивања наставника како ученик треба да се понаша, несвесни конфликти наставника и др.). Бити наставник је професија која захтева специфична знања и вештине. Боље професионално образовање наставника важна је карика у успостављању претпоставки за већи васпитни утицај школе и бољу сарадњу школе и породице као главних актера у васпитавању младих.

Професор на Учитељском факултету у Београду