Ko koga (ne) poštuje

Suočeni sa učestalim ispoljavanjem ekstremnih oblika agresivnosti dece i mladih, kako jednih prema drugima tako i prema nastavnicima i roditeljima, na dramatičan način postajemo svesni da u ponašanju dece postoje ozbiljni problemi. Rezultati istraživanja obavljenih tokom poslednjih petnaest godina u našoj sredini ukazuju na porast različitih drugih, manje dramatičnih, oblika agresivnosti dece i mladih i na smanjivanje polnih razlika u pogledu njihovog ispoljavanja. Broj devojčica koje se agresivno ponašaju u poslednjoj deceniji više je nego udvostručen u odnosu na prethodnu deceniju. Nastavnici izjavljuju da su učenici puni samovolje i nemaju poštovanja prema osoblju škole, pa ni prema roditeljima. Veliki broj učenika izjavljuje da su meta uvreda, podsmeha, pretnji ili uništavanja ličnih predmeta od strane vršnjaka. Iako je, u kvantitativnom smislu, situacija sa problemima u ponašanju dece i mladih kod nas još uvek znatno bolja nego u nekim drugim zemljama, ona nas čini svesnim da nešto nije u redu sa socijalizacijom i vaspitavanjem dece i, bar povremeno, podstiče da raspravljamo o tome šta nam valja činiti.

Po pravilu, glavni akteri u procesu socijalizacije i vaspitavanja mladih zauzimaju odbrambeni stav. Nastavnici okrivljuju roditelje, roditelji nastavnike, a i jedni i drugi „širi društveni kontekst” u kojem deca u Srbiji odrastaju, traumatične događaje kroz koje su prošla, medije i modele koje nude mladima. I svi su donekle u pravu. Na agresivno i druge oblike nesocijalizovanog ponašanja utiče više činilaca, s tim što njihov udeo u agresivnosti nije uvek isti. Da bi se problem rešavao valjalo bi delovati sinhronizovano. No, prvo valja „počistiti ispred svoje kuće”.

Rezultati istraživanja ukazuju na to da problemi u ponašanju učenika nastaju i zbog neodgovarajućih profesionalnih znanja nastavnika. Neumešnost u ocenjivanju, pre svega, ali i skučen repertoar nastavnih metoda, u osnovi su upravo onih problema u ponašanju učenika koji su u istraživanjima registrovani kao najčešći. Drugi važan činilac u generisanju problematičnog ponašanja učenika na koji ukazuju istraživanja jeste neumešnost u uspostavljanju odgovarajućih odnosa s učenicima i u komunikaciji s njima. Jedna od prepreka u uspostavljanju odgovarajućih odnosa nastavnika s učenicima jeste nesklad između učenikove potrebe za razumevanjem, prihvatanjem i poštovanjem od strane nastavnika (i roditelja) i nastavnikove potrebe da bude bespogovorno slušan i da bude neprikosnoveni autoritet u svemu. Nastavnici se često osećaju nemoćno kada im učenici prave probleme i tada posežu za sredstvima iskazivanja moći koja im stoje na raspolaganju. Moć, međutim, izaziva revolt, bunt, inat, laganje i sl. Neki nastavnici pribegavaju razgovoru koji je kontraproduktivan jer se zasniva na pridikovanju, moralisanju, etiketiranju, vređanju, nametanju rešenja i sličnim, uobičajenim načinima komuniciranja koji vode gubitku kontakta s učenicima, a time i mogućnosti da na njih utiču.

Istraživanja ukazuju i na to da jedan od razloga zbog kojih nastaju problemi u ponašanju učenika može biti i nastavnikovo nedovoljno poznavanje relevantnih procesa koji utiču na učenike (očekivanja nastavnika kako učenik treba da se ponaša, nesvesni konflikti nastavnika i dr.). Biti nastavnik je profesija koja zahteva specifična znanja i veštine. Bolje profesionalno obrazovanje nastavnika važna je karika u uspostavljanju pretpostavki za veći vaspitni uticaj škole i bolju saradnju škole i porodice kao glavnih aktera u vaspitavanju mladih.

Profesor na Učiteljskom fakultetu u Beogradu