Огорчене породице несталих Срба из Мостара

Мостар – Седамнаест година након нестанка 166 српских цивила и војника на подручју Мостара, њихове породице још чекају идентификацију. Међу несталима су 72 војника и 94 цивила, од чега 39 жена. Породице жртава очекују да све надлежне институције из Републике Српске и Босне и Херцеговине искористе расположиве могућности како би се убрзао рад лабораторије за ДНК анализу у Тузли. Поражавајући и готово скандалозан је податак да је у прошлој години у тој лабораторији обављена идентификација 800 бошњачких жртава, а ниједне српске.

Овакав податак изазива револт међу породицама несталих. Само у спомен-костурници у Невесињу идентификацију чека 77 тела.

– Ја тражим супруга. Пре пет година идентификован је један део његових посмртних остатака и од тада, упркос обећањима да ће комплетна идентификација бити завршена, узалуд чекам – каже Дуња Шојић из Невесиња.

Времешни Обрад Миловић седамнаест година тражи несталог сина. Огорчено каже: „Проблем је што Бошњаци радом те лабораторије опструишу идентификацију Срба, само своје траже.”

И српски представници у Институту за нестала лица БиХ указују на оправдано незадовољство породица селективним радом лабораторије у Тузли. Породицама несталих стална неизвесност додатно отежава ионако трагичну ситуацију, јер скоро две деценије након што су последњи пут видели своје најближе – немају ни гроб који би могли да посете.

Недавно је почело истраживање масовне гробнице Батијевица у Горанцима код Мостара. У природној јами, на дубини преко 95 метара одмах на почетку ископавања нађена су три људска скелета за које се претпоставља да су посмртни остаци Срба из Мостара. Истрагу води Кантонално тужилаштво из Мостара по налогу Тужилаштва БиХ.

Ископавања су обављена и у Студеним Врилима између Посушја и Томиславграда, а претпоставља се да је на том месту у августу 1992. убијено седамнаест Срба из Доњег Малована, доведених из сплитске Лоре.

Највећи број Срба на подручју Мостара нестао је 14, 15. и 16. јуна 1992. године, у данима повлачења ЈНА са овог подручја.

Многи гробови још нису обележени ни опојани, а мајке, очеви, супруге и деца несталих надају се да ће дочекати достојну сахрану својих најближих. Јер, кажу, задовољење правде не може избрисати сећање, али може умањити бол.