Газда шије, љубавница пере паре

Један овдашњи „бизнисмен” се досетио да са три сина оснује четири предузећа за – производњу, услуге, увоз и извоз. Отац је био бос за „холдинг” породичне „мануфактуре”, а наследници су били директори предузећа. Наводно су шили неке артикле и за то увозили материјал, рајсфершлусе и остале производе за дораду како би прикрили да тргују робом коју су продавали и за кеш. Развили су читав систем, па су за фиктивни увоз плаћали у банци у иностранству, а на основу извоза отворили рачуне у домаћој, међу којима и наменски за приватизацију. Тим парама су купили три локала и малу фабрику.

Сви послови су имали уредну пратећу документацију. А да би изгледали као потпуно легална компанија, чак су и приговарали због кашњења робе. Тако стечене паре су држане на разним личним рачунима: газде, синова, родбине, али и љубавнице шефа „холдинга”. Када су ушли у траг породичном криминалу, порески органи и суд су блокирали 700.000 евра. Једино се извукла љубавница која је већ опрала (потрошила) својих 150.000 евра.

Ово је само један од српских „рецепата” за богаћење на незаконит и криминалан начин који је јуче навео Александар Вујичић, директор Управе за спречавање прања новца. По његовим речима, сваке године се у Србији отвори 60 до 70 предмета сумњивих случајева прања новца. Међутим, прецизних података о томе колико је до сада блокирано тако стеченог новца нема. То је пре свега питање за судове.

– Само у 2008. години било је готово 2.900 пријава сумњивих готовинских трансакција, а отворено је више од 70 предмета – рекао је Вујичић.

Ти подаци можда указују на несразмеран однос између пријављених и отворених случајева, али је то, како је објаснио, само привид, јер се велики број трансакција односи на само један предмет, а региструје се и доста „неквалитетних” пријава.

Управа за спречавање прања новца је у сарадњи са пореском полицијом од 2007. године до сада разоткрила да је само преко такозваних фантомских фирми утајено око 15 милиона евра пореза. У Србији, према речима Вујичића, највећи број покушаја прања новца (који је стечен криминалним пословима и на различите начине се убацује у легалне токове) јесте у приватизацији, у пословима са некретнинама, приликом отварања угоститељских објеката....

У Србији се према подацима ММФ-а и других међународних институција годишње опере око милијарду евра, што је око пет одсто БДП-а. Управа за спречавање прања новца, како је истакао, пре свега делује превентивно а има и овлашћења да обвезницима (банке, мењачи, инвестициони фондови, друштва за осигурање, предузећа за ревизију) изда налог за привремено одлагање извршења трансакције, затим да да налог обвезнику да прати трансакције по рачуну три месеца уз могућност продужења до шест месеци и друго. Закон о спречавању прања новца, иначе, забрањује плаћања у кешу изнад 15.000 евра, као и куповину некретнине у готовини изнад 15.000 евра, већ је неопходно да се те трансакције евидентирају преко банака. Често се дешава да грађани који продају стан, „разбијају” већу суму на мање износе и уплаћују је на рачуне у више банака, а мотив за такво понашање је само неосновани страх грађана од евентуалних казни.

На панелу „Све што сте желели да знате о процесу прања новца, али сте се бојали да питате”, новинари нису добили одговоре на нека од питања, јер су, како је објашњено, захтевали саопштавање службених података или би били непрецизни. Интересовало их је колики је износ готовине који је у досадашњем седмогодишњем раду Управе спречен да се опере, да ли Управа има података колико је фирми у приватизацији купљено опраним новцем, да ли се зна број људи који су са капиталом стеченим криминалним радњама основали офшор компаније, колико је случајева процесуирано и добило судски епилог...