ЦИА лагала државу

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 9. јула – Важни делови америчког безбедносног апарата као да су захваћени „вирусом” који им ремети комуникације. Изнова је распламсан спор између законодаваца и обавештајаца око питања – какво обично међу таквим органима власти не искрсава, бар не јавно – ко је међу њима кога и колико лагао?

Група од седморо конгресмена из владајуће Демократске партије позвала је шефа ЦИА и свог страначког колегу Леона Панету (71) да призна да је та служба дуго – чак и по његовом фебруарском ступању на њено чело – прикривала важне податке и заваравала чланове парламента. Тачније, кажу да им је он крајем прошлог месеца рекао да је таквих мањкавости било, па траже да повуче исказ дат у мају да „није ни политика ни пракса ЦИА да обмањује конгресмене”.

Портпарол ЦИА Џорџ Литл је, међутим, одбацио њихову тврдњу да је Панета потврдио постојање недозвољених варки службе и да остаје при јавно изреченом ставу да она делује исправно и у односима са законодавцима. Шта је тачно – тек треба да се установи, можда истражним радњама које је најавио лидер Комитета (Представничког дома) за обавештајне послове Силвестре Рејес. И он сматра да ЦИА његовом одбору повремено није достављала веродостојне информације, а да је потврђено да га је „бар у једном случају – слагала”.

До деликатног спора је дошло у време припрема конгресмена за дебату о законодавству о обавештајном раду. Опозициони републиканци оптужују демократе да новим пребацивањима на рачун ЦИА само желе да „заштите” председавајућу Председничког дома Ненси Пелоси. Она је прва изјавила, прошлог априла, да ју је ЦИА „слагала”, тако да није била обавештена да се према заробљеницима примењује једна врста тортуре, али ју је Панета посредно демантовао, па су ту околност републиканци искористили да Пелосијеву окарактеришу као „лажљивог политичара” и оспоре јој лидерски ауторитет. „Случај” подсећа на приче у стилу „истина је негде другде”, то јест да догађај остаје мистериозан. Иако су овом приликом главни актери баш они који су надлежни за откривање истине, и најтеже доступне, па и њено помно чување у виду државних тајни.

Испоставља се, уједно, да међу доносиоцима политичких одлука нема сагласности ни око одређивања нивоа јавности и тајности у пословима који важе за „врло поверљиве” и „намењене најужем кругу”.

Конгресмени припремају, чује се, измену закона којом би обавезали Белу кућу да комплетним саставима одбора за обавештајни рад у оба скупштинска дома – а не само парламентарним лидерима обеју странака – доставља податке о тајним активностима ЦИА. Представници извршне власти су упозорили, међутим, да ће председнику Бараку Обами саветовати да стави вето на такав евентуални нови пропис који претендује да шефу државе оспори право на „чување (у предвиђеном уском кругу) најосетљивијих обавештајних активности од виталног националног интереса”.

По важећим параграфима, председник такве поверљиве информације доставља на само осам адреса – парламентарних челника демократа и републиканаца. Предложеном изменом исту повластицу имало би „око 40 законодаваца”, што већ делује, сугерише се, као претварање ексклузивног артикла у „робу широке потрошње”. У шта се већ преметнуо дуел између законодаваца (па и унутар њихових двостраначких редова) и ЦИА око питања – ко је кога и колико, намерно или нехотично, погрешно или непотпуно обавештавао о обавештајним радњама.

М. Пантелић