У РУСКОМ ОРМАНУ

Српски политичари, па и они који најтврдокорније заступају одбрану територијалне целовитости државе, добро знају да је фактичко стање метастазирало и не гаје амбиције да се на Косову и Метохији ствар може вратити у пређашње стање, пре 1999. године или било које године урезане у мапу народног памћења.

Они опрезнији не одричу се европског пута, без обзира на то што је у најави некаква правна акробација којом ће бити промењен статус јужне покрајине и покривено слање 1.800 европских каплара који би надгледали ред и мир на Косову.

Цинични аспект овог креативног примењивања међународног права садржан је у чињеници да ће то, на неки начин, одговарати и домаћим политичарима, посебно онима који ће да трче актуелну и неке наредне изборне трке.

То ће, с једне стране, као што сам већ писао, омогућити српским политичким ауторитетима да до неба кукају како је реч о неправди планетарних размера, а Борис Тадић ту неће бити изузетак, ако жели да остане најозбиљнији кандидат за новог старог председника Србије.

Неправни статус решавања косовског питања биће подлога вечног непризнавања новонасловљене косовске стварности, а на том хумусу бујаће јака реторика и разноврсне дипломатске бравуре.

С друге стране, нико из међународне заједнице неће дуги низ изборних циклуса чачкати питање територијалне целовитости Косова, тако да ће оно фактички бити подељено на јужни и северни део, па, оно, не само на симболички начин, већ ни територијално, неће бити у потпуности изгубљено за Србе.

Тако се цела битка, да се не заваравамо, води око смоквиног листа којим треба покрити државну и владалачку голотињу која се увек открије када се неки рат изгуби, а Срби су изгубили рат на Косову.

Не бих потценио тај циљ, односно потребу да се обезбеди контрола штете. Његово остварење очувало би народно самопоштовање и уз добро маркетиншко паковање очувало би поштовање народа према онима које су изабрали да управљају земљом. А они, ових дана, као на текућој траци виђају и слушају европске политичаре високог и средњег ранга, ове друге чешће, који нам обећавају, преведено на нормалан језик, да чак ни хапшење Младића није више услов за наставак преговора о споразуму о придруживању, односно да ће тај пут бити убрзан мимо претходно утврђене трасе, обичаја и очекивања, и машу нам пред носом 28. јануаром као даном кад би се могла прескочити једна од виших европских степеница.

Наши, приметили сте, имају кисели осмех кад гутају те европске шаргарепе, али знају да од љутње према тој сасвим прозирној политици неке користи никако не може да буде, а штета је видљива и политичким аматерима. Крхки социјални мир обезбеђује се делом европским парама, а још више европском перспективом Србије која привлачи какве-такве инвестиције и не тера домаћи крупан капитал ван земље. Ако те перспективе буду помрачене, то ће бити подлога за социјални бунт који би можда и почео, а сигурно би се завршио као национални фанатизам, како увек бива, чак и кад има мање разлога за то него што их има у Србији.

На другом тасу, оном који би требало да успостави равнотежу снага, политичких воља и моћи, налазе се мање цинични детаљи. Добар је српски интерес да се на Косову обезбеди ефикасно војно и цивилно присуство међународних снага, поготово европских, које би гарантовале сигурност људи и њихове имовине. Ми бисмо навијали да те снаге буду такве, ефикасне у тој заштити, без обзира на то што ћемо им истовремено оспоравати правни статус и легитимитет.

И на крају, мало је вероватно да ће било ко озбиљан оптирати на ексклузивно руску карту. Такав пројект је економски и политички неодржив, макар због чињенице да је Русији највећи трговински партнер управо Европска унија и да Руси у њој виде стратешког партнера и главног конзумента енергије на којој се уздижу као сила. Мало је бесмислено да чучимо у руском орману док Русија дели постељу с Европом.

На крају, сви ће бити пуно или помало незадовољни и помало или пуно задовољни. А ко ће победити на изборима, то ће тек да се види.