Дигитални Веронезе

Специјално за Политику
Венеција – Ремек-дело Паола Веронезеа "Свадба у Кани" налази се  на првом спрату музеја Лувр, у сали у којој је смештена и Леонардова Ђоконда,  управо лицем у лице, са најгласовитијом сликом у свету. Ко иде да види Мона Лизу, обично не примети "Свадбу у Кани", иако је ово Веронезеово дело једно од највећих музејских слика (70 квадратних метара). Однедавно (од средине септембра), заинтересовани посетиоци Венеције могу да се диве факсимилу Веронезеовог дела у манастиру Свети Ђорђе на истоименом острву, месту где је слика "рођена" и одакле је, након више од два века мирног "боравка", насилно однета. 

Иако се формирао у веронском сликарском амбијенту, Паоло (Cagliari) звани Веронезе (рођен у Верони 1528, умро у Венецији 1588), по доласку у Венецију у 25. години, брзо је прихватио маниристичку културу централне Италије и постао један од највећих иноватора венецијанског сликарства. Његове величанствене слике у Дуждевој палати оставиле су дубоки траг у културној историји града; Венеција дугује Веронезеу барем део своје атмосфере и укуса.

У својим тридесетим, Веронезе почиње да ствара низ слика великог формата на којима приказује свечаности и банкете, генерално означене као "вечере" које, можда, представљају најизразитије доказе његове  креативне фантазије. Најпознатија од свих је "Свадба у Кани" (уље на платну, цм 666-990), насликана за трпезарију бенедиктинског манастира Св. Ђорђе 1563. На  овој слици Веронезе је применио технике позоришног сценографа, користећи  више сцена: на предњем делу позорнице се одиграва главна радња док степенице воде ка другој бини. На просценијуму се одржава банкет где за великим столом седе Христос, Мајка и апостоли окружени ликовима жена и мушкараца тог времена. Музичари у првом плану, поред  сликаревог аутопортрета са виолом да гамба, представљају портрете славног колеге Тицијана са контрабасом, Тинторета са другом виолом и Јакопа Басана са виолином.

Читавом сликом доминира изузетна хроматска партитура,  нарочито жива у бојама костима. У сјајној светлости  доминирају нежни тонови, а контуре, као ни целина, не губе јасноћу. Веронезе их није жртвовао у корист уравнотеженог декоративизма.

У умирућој Венецији, Наполеонове окупационе трупе су исцепале слику са манастирског зида 1797. године и она је већ следеће године заузела место у Лувру. 

Крајем 2006, по наруџби Фондације Цини (Задужбина Цини је власник Манастира од 1951) и под вођством Адама Лоуа, дигиталног уметника, у Лувру је започео рад  на изради репродукције "Свадба у Кани": дигиталним фотоапаратом сачињено је 2.700 снимака, у лабораторији "Factum Arte" у Мадриду  је потом израђена дигитална мапа (са стотинак узорака боја) и слика репродукована специјалним скенером. Животињским лепком и гипсом слика је затим причвршћена на ирско ланено платно, баш онако као што је радио Веронезе. На крају, дотеривање (ретуш) руком и монтажа платна, подељеног у десет невидљивих делова, у  рефекторијуму манастира Св. Ђорђе.

Дигитално-сликарска репродукција чувене Веронезеове слике  изазива интересовање публике али и различита гледишта о овом уметничком "преокрету". Случај "Свадбе у Кани" поново је отворио дебату о сврсисходности репродуковања уметничких дела. Познато је да су још у време античке Грчке копије замењивале оригинална дела која су уништена приликом природних непогода или су их, као ратни плен, односиле непријатељске војске. Израда копија цветала у римском добу (нпр. неограничени број мермерних копија грчких статуа), као и у средњовековној хришћанској уметности, подстакнутој култом побожности. Нарочито је код православаца свака копија добијала духовну вредност истоветну оригиналу.

Од петнаестог века, са проналаском штампе, уметнички цртежи су почели да се умножавају (већ са Мантењом), док су чувене слике популаризоване урезивањем на бакру.  

Последњих година, уз савезништво са модерним технологијама, присуствујемо новим начинима коришћења репродукција. Данас није увек неопходно путовати да би се осетио дах уметности. Понекад, "блиски" сусрет  је могућ на једном месту. Тако, у музеју Отсука на јапанском острву Шикоку, посетиоци могу да виде чак 1100 добро урађених фотографских копија европске уметности (штампаних на фотографским плочама од керамике) као и фоторепродукцију Сикстинске капеле у природној величини.

Међутим, копија "Свадбе у Кани" није уобичајена фотографска копија. Захваљујући компјутерској техници постала је идентична оригиналу. Када се нађемо испред дигиталне репродукције – исте величине, израде, материјала, где су форма и боје савршени – преостаје само предати се и констатовати да се налазимо пред "егзактном репродукцијом", "клонирањем" оригиналног дела које буди емоције истоветне онима које изазива изворно дело. Могућност да се, у тишини манастира, буде насамо са сликом која доминира скромном трпезаријом огољених зидова, ствара  посебну интимност и појачава  јединственост доживљаја. Велика слика и сала хладне лепоте поново су у симбиози: болно одвајање платна са манастирског зида је залечено након два века.