Тражи се особа од поверења

СОС Дечија линија 0800123456 је услуга телефонског саветовања намењена деци и младима. Нуди им поверљив, анониман саветодавни разговор о проблему или теми која их окупира. Дечија линија функционише 24 сата 365 дана у години. Из тих телефонских разговора закључујемо да су деца усамљена, да немају с ким да разговарају и коме да се повере. Јер, није лако некога кога не познајете позвати и поверити му се. То значи да, бар у том тренутку, немају поверења у неког у свом окружењу.

Проблеми о којима деца и млади желе да разговарају са Дечијом линијом су: вршњачки односи (28 одсто), затим разне психосоцијалне теме (23), породични односи (16), злостављање и насиље (девет одсто). Деца нарочито тешко излазе накрај с неким облицима, ја нећу рећи да је то физичка агресија и насиље, али је суревњивост и потреба да се покажу и докажу, да заузму своје место у окружењу и буду прихваћени. У телефонским разговорима максимално смо отворени, апсолутно прихватамо све њихове дилеме и помажемо им. Деца, међутим, морају наћи ослонац и изван ,,Дечије линије”. Ми можемо да им помогнемо у тренутку кад се јаве и наша обавеза је да их саслушамо и помогнемо им да среде своје мисли и схвате какав имају проблем. Али наш циљ је и да им укажемо на неку стварну особу из њиховог окружења на коју могу да се ослоне. Ако та особа од поверења није из примарне породице, онда настаје проблем.

Нама се, међутим, дешава управо то да суботом и недељом питамо дете које нас зове где су мама и тата. Они су негде ван куће, на неком плацу или на хонорарним ванредним пословима. Дете нема особу од поверења уз себе.

У школи се, наравно, деца такође васпитавају. Али и у школи је уочен проблем у вези с недостатком особе од поверења. У школама, при том, имате скоро у сваком разреду једно-двоје деце која „штрче” и која су очигледно занемарена. Њихови родитељи углавном не долазе на родитељске састанке. Оно што сам из разговора с децом сазнала јесте да је школа веома неефикасна кад постоји овакав проблем. Наш утисак је да се то посебно односи на школске педагошке службе. Кад деци сугеришемо да се обрате педагогу и психологу, она одмах устукну. То је алтернатива коју не желе. Зашто? Зато што ни психолога ни педагога не доживљавају као особу од поверења. Прва реакција је да ће цела школа сазнати за проблем, а ако је мање место сазнаће и цело место. Тако да се и саме педагошке службе у школама нису пронашле у тој функцији поверљивости, подршке и помоћи.

С друге стране, на шта деца наилазе изван породице и школе? Сви указују на велики утицај медија. Деца читају најцрње хронике. Наслове, нпр. неко се кастрирао, девојка на Коњарнику силована у подруму. Сусрећу се са информацијама о хомосексуализму. Дечаци који су у том добу, кад се суочавају с проблемом идентификације, препуни су страхова од онога што им се нуди у медијима.

С друге стране, родитељи не знају или ако и знају често не могу да реше проблеме своје деце. Јавила нам се, недавно, мајка из једног града у Србији. Она поуздано зна да њен син већ две године ужива марихуану. Све је покушавала, ишла је у здравствене установе, у општину, хтела би да направи неку кампању и извуче велики број деце из тога. Али је немоћна. Не зна како да заштити дете. Свесна је да не може да буде репресивна јер ефекти би били сасвим супротни. У добрим односима је са мужем, имају то једно дете, али не знају како да изађу накрај с његовим проблемом. Родитељи често не знају како да васпитају своју децу. Зато нам се јављају, траже савет, па смо у шали рекли да ћемо постати линија за одрасле.

Пуна су нам уста деце, али не знамо како да им помогнемо.

Социолог, телефонски саветник на СОС Дечијој линији