Traži se osoba od poverenja

SOS Dečija linija 0800123456 je usluga telefonskog savetovanja namenjena deci i mladima. Nudi im poverljiv, anoniman savetodavni razgovor o problemu ili temi koja ih okupira. Dečija linija funkcioniše 24 sata 365 dana u godini. Iz tih telefonskih razgovora zaključujemo da su deca usamljena, da nemaju s kim da razgovaraju i kome da se povere. Jer, nije lako nekoga koga ne poznajete pozvati i poveriti mu se. To znači da, bar u tom trenutku, nemaju poverenja u nekog u svom okruženju.

Problemi o kojima deca i mladi žele da razgovaraju sa Dečijom linijom su: vršnjački odnosi (28 odsto), zatim razne psihosocijalne teme (23), porodični odnosi (16), zlostavljanje i nasilje (devet odsto). Deca naročito teško izlaze nakraj s nekim oblicima, ja neću reći da je to fizička agresija i nasilje, ali je surevnjivost i potreba da se pokažu i dokažu, da zauzmu svoje mesto u okruženju i budu prihvaćeni. U telefonskim razgovorima maksimalno smo otvoreni, apsolutno prihvatamo sve njihove dileme i pomažemo im. Deca, međutim, moraju naći oslonac i izvan ,,Dečije linije”. Mi možemo da im pomognemo u trenutku kad se jave i naša obaveza je da ih saslušamo i pomognemo im da srede svoje misli i shvate kakav imaju problem. Ali naš cilj je i da im ukažemo na neku stvarnu osobu iz njihovog okruženja na koju mogu da se oslone. Ako ta osoba od poverenja nije iz primarne porodice, onda nastaje problem.

Nama se, međutim, dešava upravo to da subotom i nedeljom pitamo dete koje nas zove gde su mama i tata. Oni su negde van kuće, na nekom placu ili na honorarnim vanrednim poslovima. Dete nema osobu od poverenja uz sebe.

U školi se, naravno, deca takođe vaspitavaju. Ali i u školi je uočen problem u vezi s nedostatkom osobe od poverenja. U školama, pri tom, imate skoro u svakom razredu jedno-dvoje dece koja „štrče” i koja su očigledno zanemarena. Njihovi roditelji uglavnom ne dolaze na roditeljske sastanke. Ono što sam iz razgovora s decom saznala jeste da je škola veoma neefikasna kad postoji ovakav problem. Naš utisak je da se to posebno odnosi na školske pedagoške službe. Kad deci sugerišemo da se obrate pedagogu i psihologu, ona odmah ustuknu. To je alternativa koju ne žele. Zašto? Zato što ni psihologa ni pedagoga ne doživljavaju kao osobu od poverenja. Prva reakcija je da će cela škola saznati za problem, a ako je manje mesto saznaće i celo mesto. Tako da se i same pedagoške službe u školama nisu pronašle u toj funkciji poverljivosti, podrške i pomoći.

S druge strane, na šta deca nailaze izvan porodice i škole? Svi ukazuju na veliki uticaj medija. Deca čitaju najcrnje hronike. Naslove, npr. neko se kastrirao, devojka na Konjarniku silovana u podrumu. Susreću se sa informacijama o homoseksualizmu. Dečaci koji su u tom dobu, kad se suočavaju s problemom identifikacije, prepuni su strahova od onoga što im se nudi u medijima.

S druge strane, roditelji ne znaju ili ako i znaju često ne mogu da reše probleme svoje dece. Javila nam se, nedavno, majka iz jednog grada u Srbiji. Ona pouzdano zna da njen sin već dve godine uživa marihuanu. Sve je pokušavala, išla je u zdravstvene ustanove, u opštinu, htela bi da napravi neku kampanju i izvuče veliki broj dece iz toga. Ali je nemoćna. Ne zna kako da zaštiti dete. Svesna je da ne može da bude represivna jer efekti bi bili sasvim suprotni. U dobrim odnosima je sa mužem, imaju to jedno dete, ali ne znaju kako da izađu nakraj s njegovim problemom. Roditelji često ne znaju kako da vaspitaju svoju decu. Zato nam se javljaju, traže savet, pa smo u šali rekli da ćemo postati linija za odrasle.

Puna su nam usta dece, ali ne znamo kako da im pomognemo.

Sociolog, telefonski savetnik na SOS Dečijoj liniji