ГОРДАНА ЧОМИЋ

У нашем друштву годишње више људи умре него што се роди, у скоро свим насељима, у скоро свим националним заједницама, а по  последњем попису 20 одсто становништва Србије су припадници националних заједница (у Војводини 32 одсто). Војводина, иначе, предњачи у тужним подацима о негативном прираштају одавно. Одлуке да немамо деце почели смо да доносимо давних дана, свако из свог разлога, али са једним заједничким именитељем: изостанком националног плана развоја државе којим би се као приоритет означило решавање питања мотивације за рађање, друштвених обавеза кад су деца у питању и стварање свести да су у сваком нормалном друштву људи ти који су најважнији.

Шта имамо уместо тог јасног плана? Често заблуде и предрасуде о разлозима за мали број рођене деце, а још чешће парадоксе који се нуде као објашњења за озбиљну ситуацију у којој се налазимо. Заблуде и предрасуде крећу се у оквиру следећих стереотипа: жене су одговорне за све јер имају "слободу избора кад је рађање у питању", па даље "само су Срби у таквој ситуацији", па још "млади брачни парови су себични, па неће децу као одговорност". Од таквих заблуда и предрасуда (као и уопште од заблуда и предрасуда било које врсте) нико нема користи, само штете. Парадокс које се прима здраво за готово је став "сиромаштво и тешка економска ситуација су разлог за мали број деце", при чему неће да се види да су управо најсиромашнија друштва она са високим наталитетом (за доказ се могу погледати статистике о сиромаштву и наталитету). Сиромашна друштва у којима важи овај парадокс су Србија и још неке земље у региону (Босна, донекле Македонија и Хрватска). Воља да се има само једно или ниједно дете, напротив, правило је за богата друштва ЕУ која ради на плановима којима се бори против "старења ЕУ". Просечна старост у Србији је 48 година, слично је и у ЕУ (с горчином се може приметити – ето нама сличности са ЕУ!), али само описивање таквог стања неће нам донети решење проблема. Склоност да само описујемо стање и лоша навика да је отмено бити циничан у опису проблема испоставиће своју цену у броју држављана Србије 2020. или 2030. и та ће цена бити висока, као што је увек висока цена лоших друштвених пројеката (то искуство управо живимо) – ту цену ћемо платити сви, ако не порадимо на стварању доброг друштвеног пројекта којим држава преузима одговорност за квалитет живота у друштву, за живот који се сваки дан помало мења набоље. Један од квалитета живота је и имати децу и волети децу, у породици и у друштву за које смо одговорни. Деца се не могу волети заблудама и предрасудама, већ јасним планом, доказивом акцијом и одлукама да су она на првом месту у друштву.

Како се то постиже? Одлукама о законима добрим за рађање деце, о буџету Србије, о темама из квалитета живота на политичкој сцени, о прихватању реалности и дугорочном плану за њено мењање САДА, јер већ каснимо. Одлуком да се САДА нађе одговор на питање: "Зашто је добро имати децу у Србији?"Ако волите децу, запитајте се.

Посланик ДС-а