Велики ослонац на глумце

„Небески одред” Ђорђа Лебовића и Александра Обреновића једно је од најзначајнијих дела наше послератне драмске књижевности (1956). Гротескно-трагичан, комад исцртава паклене судбине седморице припадника специјалног одреда у Аушвицу који пристају да буду убице да би мало продужили своје животе. Реч је о сартровски филозофској и полемичној психолошкој драми која слојевито, директно и без компромиса поставља питања о праву на живот, границама грешности, етици, људској природи, бестијалности зла. Истовремено, то је, негде и парадоксално, драма о неумољивој жудњи за животом, готово дирљивим покушајима да се он одржи, па и у незамисливо монструозним околностима.

Представа редитеља Марка Манојловића не би се могла назвати успешном, јер јој недостаје основне позоришне узбудљивости, динамике, инвентивности имаште. Превише је сува, шаблонска, бледа, монотона, упрошћена у односу на драму. Редитељ се сасвим ослонио на глумце, као и на снагу самог текста, без јаснијег концепта представе. При томе, нису сви глумци довољно квалитетно изнели сложеност ликова. Срђан Тимаров сувише шаблонски, поједностављено, недовољно промишљено игра Зеленог, битангу и лопова, сасвим грубог и неотесаног. Зоран Цвијановић такође бледо и неуверљиво, без нијанси и нежнијих тонова, ствара лик Човека под капом, религиозног фанатика који често цитира Библију. Глумац је, том сувом безличношћу, вероватно, хтео да прикаже ограниченост, глупост, па и кукавичлук те врсте фанатизма и празног, декларативног моралисања, под маском учености и традиције. Но, та крута и анемична игра није добар избор јер је лику сасвим одузета сценска уверљивост.

Са друге стране, Миодраг Радовановић, у улози наратора, искусно и сигурно уводи у радњу, са фином мером у игри, ни морализаторски ни патетично. Током његовог говора, публика је под упаљеним светлима, што је добар начин да се она активира, укључи у радњу, да јој се, макар симболично, отме пасивна позиција. Предраг Ејдус, такође искусно и убедљиво, сведеним а непосредним изразом, обликује лудог, параноичног Старца, портира у логору. Никола Вујовић изузетно продорно и енергично, не штедећи се, изван клишеа, игра мекшег Музелмана, а Горан Шушљик доследно дистанцираног Проминента, уздржаног, гордог интелектуалца...

Марко Манојловић је публику сместио на сцену, врло близу извођача. То је, свакако, један од најзанимљивијих редитељских поступака у представи, јер изазива битан осећај клаустрофобије, језиве немогућности излаза. На тај начин се, такође, глумцима дала прилика да редукују свој израз, да се лише сваке галаме, да базирају игру на суптилним, унутрашњим средствима. Но, нису сви, нажалост, искористили те могућности. Ова представа „Небеског одреда“ има, наравно, својих квалитета, превасходно наслеђених од текста, али, због безбојности и једноличности редитељског тумачења, она није успела да адекватно пренесе сложенији, потреснији и гушћи трагизам драмског света Лебовића и Обреновића.