Veliki oslonac na glumce

„Nebeski odred” Đorđa Lebovića i Aleksandra Obrenovića jedno je od najznačajnijih dela naše posleratne dramske književnosti (1956). Groteskno-tragičan, komad iscrtava paklene sudbine sedmorice pripadnika specijalnog odreda u Aušvicu koji pristaju da budu ubice da bi malo produžili svoje živote. Reč je o sartrovski filozofskoj i polemičnoj psihološkoj drami koja slojevito, direktno i bez kompromisa postavlja pitanja o pravu na život, granicama grešnosti, etici, ljudskoj prirodi, bestijalnosti zla. Istovremeno, to je, negde i paradoksalno, drama o neumoljivoj žudnji za životom, gotovo dirljivim pokušajima da se on održi, pa i u nezamislivo monstruoznim okolnostima.

Predstava reditelja Marka Manojlovića ne bi se mogla nazvati uspešnom, jer joj nedostaje osnovne pozorišne uzbudljivosti, dinamike, inventivnosti imašte. Previše je suva, šablonska, bleda, monotona, uprošćena u odnosu na dramu. Reditelj se sasvim oslonio na glumce, kao i na snagu samog teksta, bez jasnijeg koncepta predstave. Pri tome, nisu svi glumci dovoljno kvalitetno izneli složenost likova. Srđan Timarov suviše šablonski, pojednostavljeno, nedovoljno promišljeno igra Zelenog, bitangu i lopova, sasvim grubog i neotesanog. Zoran Cvijanović takođe bledo i neuverljivo, bez nijansi i nežnijih tonova, stvara lik Čoveka pod kapom, religioznog fanatika koji često citira Bibliju. Glumac je, tom suvom bezličnošću, verovatno, hteo da prikaže ograničenost, glupost, pa i kukavičluk te vrste fanatizma i praznog, deklarativnog moralisanja, pod maskom učenosti i tradicije. No, ta kruta i anemična igra nije dobar izbor jer je liku sasvim oduzeta scenska uverljivost.

Sa druge strane, Miodrag Radovanović, u ulozi naratora, iskusno i sigurno uvodi u radnju, sa finom merom u igri, ni moralizatorski ni patetično. Tokom njegovog govora, publika je pod upaljenim svetlima, što je dobar način da se ona aktivira, uključi u radnju, da joj se, makar simbolično, otme pasivna pozicija. Predrag Ejdus, takođe iskusno i ubedljivo, svedenim a neposrednim izrazom, oblikuje ludog, paranoičnog Starca, portira u logoru. Nikola Vujović izuzetno prodorno i energično, ne štedeći se, izvan klišea, igra mekšeg Muzelmana, a Goran Šušljik dosledno distanciranog Prominenta, uzdržanog, gordog intelektualca...

Marko Manojlović je publiku smestio na scenu, vrlo blizu izvođača. To je, svakako, jedan od najzanimljivijih rediteljskih postupaka u predstavi, jer izaziva bitan osećaj klaustrofobije, jezive nemogućnosti izlaza. Na taj način se, takođe, glumcima dala prilika da redukuju svoj izraz, da se liše svake galame, da baziraju igru na suptilnim, unutrašnjim sredstvima. No, nisu svi, nažalost, iskoristili te mogućnosti. Ova predstava „Nebeskog odreda“ ima, naravno, svojih kvaliteta, prevashodno nasleđenih od teksta, ali, zbog bezbojnosti i jednoličnosti rediteljskog tumačenja, ona nije uspela da adekvatno prenese složeniji, potresniji i gušći tragizam dramskog sveta Lebovića i Obrenovića.