Свирач на туђем инструменту

Од нашег специјалног извештача
Карлове Вари – За Џона Малковича (1953), позоришног и филмског глумца, редитеља и продуцента, важи да је једна од најмаркантнијих и најутицајнијих фигура глумачке сцене данашњице, да је симбол америчког независног филмског стваралаштва, али и глумац који је оригиналношћу задужио и холивудску филмску сцену. За све ове заслуге, на 44. Фестивалу у Карловим Варима додељен му „Кристални глобус” за изузетан уметнички допринос светском филму, приређен омаж и незабораван дочек чешке публике која је и иначе најагилнија на свету.

Малковичу у част, приказан је и његов редитељски првенац, филм „The Dancer Upstairs” и организовано подсећање на оно што је до сада глумачки подарио, на ликове које је тумачио, рецимо у филмовима: „Поља смрти”, „Места у срцу”, „На линији ватре”, „Опасне везе”, „Објекат лепоте”, „Мери Рејли”, „ Портрет даме” , „Бити Џон Малкович”, или у најновијим делима Клинта Иствуда и браће Коен...

За узврат, Малкович је одржао изузетно посећену мастер класу на којој је протумачио процес глумачке трансформације, причао о изазовима независног филмског стваралаштва, типологизацији глумаца, проблемима америчких сценариста, изазовима режије и продукције... У разговору за „Политику” говорио је и о критеријумима избора, разлозима вишегодишњег живота у Европи, филмовима, редитељима и глумцима које воли и цени и о изазовима позоришта којем је одувек припадао...

Добили сте престижну награду за изузетан уметнички допринос светском филму, али Вашој уметности није крај?

Морам да признам да ми ласка ова награда јер значи признање свему оном што сам радио, послу који необично волим, који за мене значи константан изазов и велико задовољство. Наравно да није крај, јер не осећам потребу да станем.

После улога у филмовима „Завера” Клинта Иствуда и „Спалити после читања” браће Коен, после веома успешне продукције филма „Џуно”, најавили сте продукцију позоришног комада и сарадњу са Томијем Ли Џонсом. Докле сте стигли?

Продукција позоришног комада који помињете, везана је за Париз и једну представу коју ћу и режирати, а сарадња са Томијем Ли Џонсом је још увек у фази развоја. У његовој адаптацији „Blood Meridian” имао бих и изазовну улогу. То је спор процес, али известан.

Ви заправо никада и нисте напустили позориште, један сте од оснивача чикашке Степенвулф театарске компаније. Шта се у Вашем позоришном животу променило од те 1970. године?

Када мало боље размислим, није се много тога променило. Моја жеља за истраживањем остала је и даље јака. Када сам са својим колегама оснивао позориште, био сам веома млад. Ми смо заправо били компактна група клинаца који су ишли заједно у школу, пожелели да остану на окупу, да учине нешто корисно и раде заједно. Да нисмо основали Степенвулф компанију и упорно радили, мислим да од моје каријере данас не би било ништа. Вероватно се и не бих бавио глумом. Ту сам научио како да глумим, како да сарађујем са другима, шта значи рад и живот у колективу.

Која је најважнија лекција коју сте у Чикагу научили?

Како охрабривати и поштовати друге, али и примити охрабрење и поштовање других. У овом другом ја никада нисам био превише вешт.

Усамљени вук? Увек скроман и уздржан?

Не, заиста, ја умем да функционишем са другима, да радим са другима. Али, никада нисам научио да са лакоћом примам хвале других и не умем добро да реагујем на поштовање које ми други указују. Повлачим се, непријатно ми је. То је део моје природе у чију је дубину уткана свест о томе да увек може бити боље и да сам ја могао да будем бољи.

Ви пуно и тешко радите, али да ли су критеријуми избора улога још увек исти?

Мислим да су критеријуму увек у некој врсти бујице. Снимао сам филмове зато што сам имао велику дозу радозналости спрам редитеља или зато што сам волео редитеља или сам му веровао. Снимао сам и зато што би ми се допао сценарио, а и зато што треба да живим као професионални глумац. Слично је и са позориштем. Због тога што позориште оплемењује и што у њему можете да добијете оно што не можете нигде друго, често му се враћам, а оно ме води свугде. Управо сам играо у једној представи у Бечу. Видите, ја на то не гледам као на своју обавезу. То је моја љубав...

Пре свега страст, али да ли је она иста као што је била када сте почињали?

Не знам, јер не знам колико сам био страствен када сам почињао. Ствар је у томе што никада нисам проводио време седећи и размишљајући о глуми. Једноставно, глумио сам. Ишао сам даље и дубље.

После толико година искуства и одиграних улога, да ли сте открили истину о томе зашто волите глуму?

Можда зато што ми глума пружа шансу да живим друге животе јер, колико ја знам, имам само овај један једини.

После толико година и остварених улога у којима сте били и наивац и зликовац, заводник и паћеник, да ли знате ко сте?

Мислим да сам још увек онај исти какав сам био одувек, заиста мислим да се нисам много променио. Унутар мене живи још увек онај исти Џон Малкович. Можда нешто старији и искуснији, али увек исти.

Глумац који уме да начини прави избор, глумац са сопственом методом – „методом Малкович”?

Глумац који се школовао, попут већине америчких глумаца, према различитим, познатим методама, који је „порастао” у позоришту и који је заволео филм. Увек се помало збуним када мој начин глуме називају посебном методом. Ја тврдим да он не постоји, само се као глумац, а касније и као редитељ и продуцент, нисам ограничавао искључиво на холивудски простор. Радио сам у много независних филмова...

Пристајали сте и на кратке, „брзе” улоге које нису захтевале велике припреме, рецимо, попут оне у Земекисовом „Беовулфу”?

Током каријере урадио сам много тих, како кажете „брзих” улога, које нису од мене захтевале дуга одсуства од породице и деце. Међутим, у случају „Беовулфа” било је пресудно нешто друго: свидео ми се сценарио, допала ми се идеја о процесу компјутерске дораде глумаца и глумачке игре, свидела ми се глумачка подела и чињеница да је реч о великом и крајње неуобичајеном пројекту.

Глумили сте у много европских филмова, читав један период сте и живели у Европи, у Француској, зашто?

Сматрао сам да је за моју децу лепше и мирније да одрастају у Европи, а мени су пријала и дружења са Жераром Депардјеом и осећај ширине и сложености коју ми је пружала Европа. За разлику од Европе ниво расправа у Америци је превише наиван и припрост. Држава је пуританска, проповеда начин на који мораш живети, а са друге стране она је велика, дивља држава у којој се догађају и опасне лудости. Ако желиш да имаш пиштољ, лако ћеш га имати, а ја сам сматрао да своју децу треба бар на један период да склоним од свега тога.

Међу уметност и културу Европе?

Често сам се у Европи суочавао са предрасудама да Америка нема културу и уметничку традицију, што није тачно. Америка јесте земља уметника, музичара, песника, писаца, али и земља огромне комерцијализације уметности. Огромни експрес лонац различитих култура, људи, талената, могућности али и страха. Често помислим да људи добијају онакву политику, културу, филмове какве заслужују. Тренутно стање је последица одсуства темељних вредности и осећања човека и то се одражава и на филмове.

Које филмове Ви волите?

„Битку за Алжир”, „Четири стотине удараца”, „Грађанин Кејн”, „Конформисту”, „Тачно у подне”, „Сладак живот” и већину Фелинијевих филмова. Гледао сам много класичних филмова док сам растао и студирао, али не могу рећи да сам прави филмофил.

Са којим од редитеља бисте волели да радите јер до сада нисте?

Никада нисам радио са Џимом Џармушом а волео бих. Такође, нисам радио ни са Вернером Херцогом, што је штета јер га сматрам фантастичним, јединственим и веома комичним. Привлачи ме помисао на сарадњу са неким од шпанских редитеља, што такође до сада нисам искусио. Има наравно и много редитеља са којима бих радо поновио заједничко искуство, попут Раула Руиза или Маноела де Оливеире. Можда ћу ускоро радити са Питером Гриневејем. Он и његово филмско стваралаштво ме је одувек веома занимало. Волим и његово сликарство.

Има ли међу глумцима и оних којима се посебно дивите, имате ли међу њима пријатеље?

Марчело Мастројани је без сумње био човек и глумац којем сам се дивио и још увек дивим. Био је чудесан, веома једноставан и у томе је његова величина. Ту је и Дастин Хофман, човек са невероватним смислом за хумор. Било је незаборавно радити са њим у филму „Смрт трговачког путника”. Имам и међу глумцима неколико пријатеља које волим и који мене воле, иако им смета што сам се определио за напоран рад. Они за то не маре.

Драма је Ваш терен, у комедијама Вас ређе виђамо?

Све зависи од понуђеног, квалитета понуђеног и питања изазова. У филмовима ја само свирам инструмент који није мој. У позоришту ја верујем свом инстинкту до краја, владам целокупним материјалом и у стању сам да га лично у целости рефлектујем. Филм је друга и другачија врста глумачке работе.