Берковићи на прагу Европе

Од нашег дописника
Берковићи – Иако је у Немачкој дошао до свега о чему његови вршњаци, и не само они, могу само сањати, тридесетдвогодишњи Драган Вучетић из невесињског села Биограда није заборавио родну Херцеговину. Посебно не Берковиће, варошицу у којој је срицао прва слова и из које се отиснуо у свет. Прво у Београд, а потом и у Немачку у којој је и стекао звање доктора техничких наука.

– Дошао је Драган лане код нас са намером да се распита за могућности добијања земље како би у питoмини берковићке општине подигао воћњак... Прво смо се не мало изненадили и обрадовали, да бисмо затим његову намеру оберучке прихватили... Данас Драган у нашем крају има педесет хектара земље на којој је засадио јабуке. Догодине ће се под воћем наћи још стотинак хектара великог Драгановог имања на којем раде Берковићани... Ето, такви смо ми Херцеговици. Било где да смо, дедовину и родни крај не заборављамо – каже Ранко Лучић, начелник берковићке општине, која је пoсле дејтонске поделе Босне припала Републици Српској.

Слично су урадили и браћа Жељко и Ранко Роган који су, пошто су већ 1992. избегли из Сарајева, у Берковићима, свом родном крају, подигли прехрамбено-прерађивачки комплекс у коме је до радних места дошло стотинак избеглица... У Берковићима је данас на десетине пластеника, штала и пчелињака...

– У избеглиштву се није имало ни на шта друго ослонити осим на оно што има на дедовини. А у Берковићима, дедовини многих нових, а зaправо старих становника ове општине, воће, поврће, мед... са имања наших мештана најцењеније је код купаца у великим дисконтним центрима у Мостару и Чапљини. Да није тога ко зна како би се и преживело... Да није било несреће и рата можда и не бисмо знали колико смо вредни и богати идејама и духом – прича начелник Лучић

(/slika2)Уз чињеницу да је у Берковићима готово три хиљаде сунчаних сати током једне године и да се ускоро прилази комасацији и мелиорацији Дабарског поља, те да се приводе крају послови на реализацији великог програма хидромелиорационог система Горњи хоризонти, ова херцеговачка општина могла би да буде велика фабрика здраве хране.

– Шанса је то коју нећемо пропустити. Јер имати такво богатство на дохват руке, а не знати га понудити Европи која за тим жуди, заиста би била недопустива грешка и нас и наше Републике Српске – закључује Лучић.

Првих ратних месеци 1992. у Берковиће се слило више од три и по хиљаде избеглица углавном из Стоца, Мостара, Сарајева и Чапљине. У Берковићима, који тада још нису били проглaшени општином, било је више од седам хиљада становника. Данас их је овде нешто више од три и по хиљаде.

У општини је и око четири стотине запослених и око триста педесет основаца и ученика средњих школа. Из Берковића је стотинак студената углавном на бањалучком, мостарском и београдском универзитету. Из Берковића су многа позната спортска имена попут кошаркаша Тепића и одбојкаша Бјелице, репрезентативаца Србије. У берковићкој општини нема детета које се не бави спортом и није члан неког од десетак спортских клубова ове општине.

Овде, у једној од десетак рубних општина Републике Српске, веле да им је сваке идуће боље неголи претходне године. Јер у Берковићима не прође ни једна година а да се у њој не подигне десетак нових кућа, штала, пластеника, пчелињака, воћњака...

Славиша Сабљић

----------------------------------------------

Слика краља Петра

Поред заставе Републике Српске и грба Берковића, у кабинету начелника Ранка Лучића доминира слика краља Петра.

– Мој дјед Митар био је солунски добровољац и велики краљев поштовалац. Говор који је уочи пробоја Солунског фронта краљ одржао добровољцима, дјед Митар знао је напамет. За живота би тај говор увек и с поносом понављао... Дједа сам пуно ценио и као његов добар унук никада се нисам одвајао од слике краља Петра. Она је свакодневно са мном. Ма где да сам. Јуче у полицији, данас у кабинету начелника, а сутра ко зна... Где год будем ја, ту ће бити и краљева слика – поносно ће Ранко Лучић.