НАТО и ми

Већ годинама бар две трећине грађана Србије одбија могућност уласка у НАТО. По најновијем истраживању млађих грађана Србије које је урадио Атлантски савет Србије, највећи број младих се противи чланству због „противправног бомбардовања Србије” и „нерешеног питања Косова”. Сама чињеница да се ово питање константно поставља грађанима само је једна од многих индикација да утицајни делови друштва прижељкују чланство.

Противници чланства у НАТО-у припремају отпор евентуалној интеграцији. Недавно је НАТО била једна од тачака које су ујединиле Коштуничине народњаке и Николићеве напредњаке. Они захтевају референдум о чланству у НАТО-у надајући се да ће грађани одбити ту могућност и тиме потврдити неутралну спољну политику Србије.

Чланови владајуће коалиције, од ДС-а до СПС-а, сложно изјављују да за сада нема потребе за референдумом. Овакав став се могао очекивати јер би референдум унео тензије у коалицију састављену од противника, али и утицајних пропонената северноатлантског савеза. Чак и да се тензије унутар коалиције некако избегну, шансе да грађани подрже чланство Србије у НАТО-у су мале.

Мислим да обе стране греше. Први, зато што се спремају на референдум а да још увек нису покренули ширу стручну дебату о овом питању. Треба ли да се грађани одлуче о овом питању на основу емоција или их треба упознати са користима и манама чланства?

Други греше зато што избегавају разговор о овој теми. Уколико сматрају да је Србији место у НАТО-у онда треба да изађу са убедљивом аргументацијом. Увести државу у војни савез без широке подршке јавности и политичких партија је неозбиљно јер ће приликом прве промене владајуће коалиције доћи до захтева да се напусти НАТО. Такве радикалне осцилације безбедносне стратегије само би штетиле иначе малом кредибилитету Србије.

Чланство у НАТО-у је сувише важно питање да би се о њему одлучило на основу краткорочних интереса политичких партија. Партијски интереси се не могу избећи, али не смеју бити ни једини. Стратешке одлуке треба да буду промишљене. Опробани механизам промишљања јесте стручна и јавна дебата, као и грађење широког консензуса најважнијих политичких партија власти и опозиције.

У вези са овим питањем могли бисмо се угледати на Словенију. Љубљана је 2003. године организовала референдум о уласку у НАТО. Годину дана пре референдума Љубљана је иницирала кохерентну јавну дебату организујући округле столове широм Словеније као и разговоре које су директно преносили електронски медији. У свим разговорима су учествовали пропоненти и опоненти чланства у НАТО-у. По процени др Милана Јазбеца, професора политичких наука и високог словеначког функционера, неколико стотина сличних дебата је организовано пре референдума.

Уместо што цепају већ изузетно подељено друштво и успут скупљају партијске поене код грађана и у иностранству, политичари би требало да изнађу решење које би смањило страхове грађана, ујединило друштво о тако важном безбедносном питању и ојачало безбедносни положај Србије. Пример Финске је индикативан.

За разлику од Словенаца, фински политичари никада нису успели да обезбеде подршку грађана за чланство у НАТО-у. Финска је крај Другог светског рата дочекала поражена, територијално смањена и са великим бројем избеглица. Ратно искуство и близина СССР-а утицали су да Финска усвоји политику неутралности и поред тога што је била капиталистичка демократија. До самог краја хладног рата политичка елита је чак сматрала да неутралност спречава Финску да се кандидује за чланство у ЕУ. Откако је постала члан ЕУ 1995. године, Финска је прецизније дефинисала своју неутралност термином „војна независност”.

Од краја хладног рата неки политичари заступају мишљење да би Финска требала да постане члан НАТО-а. До тога није дошло зато што нема консензуса. Добар број политичара и око две трећине јавног мњења константно одбијају чланство. Али, то их није спречило да подрже приступање Партнерству за мир (1994) и учествовање у неким мисијама НАТО-а. Овако избалансираном политиком Финска је током хладног рата успела да сачува независност и демократско уређење, а током последње две деценије добре односе са НАТО-ом и Русијом.

Предаје међународне односе на Whitehead школи за дипломатију и међународне односе, САД