NATO i mi

Već godinama bar dve trećine građana Srbije odbija mogućnost ulaska u NATO. Po najnovijem istraživanju mlađih građana Srbije koje je uradio Atlantski savet Srbije, najveći broj mladih se protivi članstvu zbog „protivpravnog bombardovanja Srbije” i „nerešenog pitanja Kosova”. Sama činjenica da se ovo pitanje konstantno postavlja građanima samo je jedna od mnogih indikacija da uticajni delovi društva priželjkuju članstvo.

Protivnici članstva u NATO-u pripremaju otpor eventualnoj integraciji. Nedavno je NATO bila jedna od tačaka koje su ujedinile Koštuničine narodnjake i Nikolićeve naprednjake. Oni zahtevaju referendum o članstvu u NATO-u nadajući se da će građani odbiti tu mogućnost i time potvrditi neutralnu spoljnu politiku Srbije.

Članovi vladajuće koalicije, od DS-a do SPS-a, složno izjavljuju da za sada nema potrebe za referendumom. Ovakav stav se mogao očekivati jer bi referendum uneo tenzije u koaliciju sastavljenu od protivnika, ali i uticajnih proponenata severnoatlantskog saveza. Čak i da se tenzije unutar koalicije nekako izbegnu, šanse da građani podrže članstvo Srbije u NATO-u su male.

Mislim da obe strane greše. Prvi, zato što se spremaju na referendum a da još uvek nisu pokrenuli širu stručnu debatu o ovom pitanju. Treba li da se građani odluče o ovom pitanju na osnovu emocija ili ih treba upoznati sa koristima i manama članstva?

Drugi greše zato što izbegavaju razgovor o ovoj temi. Ukoliko smatraju da je Srbiji mesto u NATO-u onda treba da izađu sa ubedljivom argumentacijom. Uvesti državu u vojni savez bez široke podrške javnosti i političkih partija je neozbiljno jer će prilikom prve promene vladajuće koalicije doći do zahteva da se napusti NATO. Takve radikalne oscilacije bezbednosne strategije samo bi štetile inače malom kredibilitetu Srbije.

Članstvo u NATO-u je suviše važno pitanje da bi se o njemu odlučilo na osnovu kratkoročnih interesa političkih partija. Partijski interesi se ne mogu izbeći, ali ne smeju biti ni jedini. Strateške odluke treba da budu promišljene. Oprobani mehanizam promišljanja jeste stručna i javna debata, kao i građenje širokog konsenzusa najvažnijih političkih partija vlasti i opozicije.

U vezi sa ovim pitanjem mogli bismo se ugledati na Sloveniju. Ljubljana je 2003. godine organizovala referendum o ulasku u NATO. Godinu dana pre referenduma Ljubljana je inicirala koherentnu javnu debatu organizujući okrugle stolove širom Slovenije kao i razgovore koje su direktno prenosili elektronski mediji. U svim razgovorima su učestvovali proponenti i oponenti članstva u NATO-u. Po proceni dr Milana Jazbeca, profesora političkih nauka i visokog slovenačkog funkcionera, nekoliko stotina sličnih debata je organizovano pre referenduma.

Umesto što cepaju već izuzetno podeljeno društvo i usput skupljaju partijske poene kod građana i u inostranstvu, političari bi trebalo da iznađu rešenje koje bi smanjilo strahove građana, ujedinilo društvo o tako važnom bezbednosnom pitanju i ojačalo bezbednosni položaj Srbije. Primer Finske je indikativan.

Za razliku od Slovenaca, finski političari nikada nisu uspeli da obezbede podršku građana za članstvo u NATO-u. Finska je kraj Drugog svetskog rata dočekala poražena, teritorijalno smanjena i sa velikim brojem izbeglica. Ratno iskustvo i blizina SSSR-a uticali su da Finska usvoji politiku neutralnosti i pored toga što je bila kapitalistička demokratija. Do samog kraja hladnog rata politička elita je čak smatrala da neutralnost sprečava Finsku da se kandiduje za članstvo u EU. Otkako je postala član EU 1995. godine, Finska je preciznije definisala svoju neutralnost terminom „vojna nezavisnost”.

Od kraja hladnog rata neki političari zastupaju mišljenje da bi Finska trebala da postane član NATO-a. Do toga nije došlo zato što nema konsenzusa. Dobar broj političara i oko dve trećine javnog mnjenja konstantno odbijaju članstvo. Ali, to ih nije sprečilo da podrže pristupanje Partnerstvu za mir (1994) i učestvovanje u nekim misijama NATO-a. Ovako izbalansiranom politikom Finska je tokom hladnog rata uspela da sačuva nezavisnost i demokratsko uređenje, a tokom poslednje dve decenije dobre odnose sa NATO-om i Rusijom.

Predaje međunarodne odnose na Whitehead školi za diplomatiju i međunarodne odnose, SAD