Лужани оживе једном годишње

Сански Мост – Уочи Петровдана, у малом, питомом селу Лужани, удаљеном од Санског Моста шест километара, окупили се Срби повратници и они који су завичај напустили по избијању рата на овим просторима. Четврта је година како се православци тог малог места овако дружеса циљем да подстакну повратак у овај део Федерације БиХ.Пре рата овде је било више од шездесет домаћинстава, а данас их је само четири.

– Лужани вапе за људима, младошћу и свим оним што је овде било пре рата – каже Дујо Миланко, један од иницијатора ових окупљања.Из Словеније, Србије па и бројних градова Републике Српске стигли су Лужанци да покажу како завичај нису заборавили.

– Ово је лепо село које пружа шансу Србима да, уз пољопривреду и друге делатности, оживе угашена огњишта. Окупили смо се да видимо шта можемо да учинимокако би људи овде могли да живе од свога рада – рекао је Миланко и подсетио да су Лужани пре рата били богато село. Данас, четрнаест година од завршетка рата, место има електричну енергију и воду.У суседној Томини лане су на месту порушене саградили нову цркву и тиме обележили сто година њеног постојања. Недостајууређени путеви, школа и све што је потребно занормалан живот, што треба да обезбеде власти Санског Моста.

Међу малобројнима који су се вратили на порушено имање су Радивоје и Милена Кондић.Након избегличких и повратничких мука, данас живе солидно.

– Гајимо поврће које продајемо на пијаци у Санском Мосту, а имамо и седамдесетак пчелињих друштава.Боримо се за живот – говоре у глас истичући да оваква окупљања дају наду и веру у боље сутра.Кућу су саградили уз помоћ донатора и жале што немају комшије, као некада, да се друже.

Родне Лужане давно је напустила Душанка Марковић која живи у Новом Саду.Због жала за завичајем и губитка најмилијих, одлучила је да сваке године присуствује овом догађају.

– Наше село је готово нестало.Ово је прилика да га оживимо бар једном у години, да одемо на гробље, дружимо се. Речју да очувамо нашу традицију – каже Душанка.Исто мисли и Остоја Шобот који више од три деценије живи у Крању у Словенији, а родом је из Лужана.

– Никада не могу заборавити своје село, овде сам први пут угледао сунце и зато волим сваки грумен ове земље – не крије осећања Остоја Шобот који је земљацима улепшао дружење говорећи одломак из Кочићевог „Јазавца пред судом”.

Мало село у Федерацији БиХ чека нови сусрет старих житеља. Ово место граничи се са још неколико српских села сличне судбине у којима живе малобројни повратници, где су школе празне, а куће порушене.