Литванци чувају Чагчаран

Чагчаран, провинција Гор, 13. јула – Из ваздуха Авганистан изгледа веома негостољубиво: све што се види јесу бескрајни планински венци на којима се још беле врхови, што значи да су преко три хиљаде метара високи. Потпуно су огољени и каменити, ни трага од вегетације. Понешто зазелени тек у реткој долини. А тамо где је иоле зелено, начичкано је неколико кућа са равним крововима, направљених од исте земље на којој су. То је авганистанско село.

Невеликим „бичкрафтом” са 20 седишта, који припада компанији УСАИД АИР – огранак америчке дипломатије за развојну помоћ организовао је у Авганистану и сопствену авио-компанију која путнике превози тамо где комерцијални превозници немају интереса – летимо на запад, у провинцију Гор. Лет траје један сат. С нестрпљењем очекујемо да точкови авиона дотакну бетонску писту – али она није бетонска већ само поравнато и утабано шљунковито тло.

Стигли смо у Чагчаран, главни град провинције која има око 600.000 становника. Већина су Таџици. Нисмо приметили никакву аеродромску зграду: право до авиона дошла су четири блиндирана „тојота” џипа, са литванским заставицама. Прилазе нам војници у маскирним униформама, у панцирима и са шлемовима на глави. Поздрављамо се, упознајемо се и укрцавамо.

Вожња не траје дуго: тик уз аеродром, ако се тако може назвати пољана на коју смо слетели, налази се нешто што издалека личи на тврђаву из филмова о ратовима белаца и Индијанаца. Али само издалека.

Кад приђете ближе, слика постаје јаснија и упечатљивија. Утврђење јесте, али много солидније од тврђаве америчке лаке коњице. Не види се одмах од чега је – касније се уверавамо да је нешто слично бетону. По врху је бодљикава жица, док стражарске осматрачнице са митраљеским гнездима делују претеће.

Иако се нису дуго задржали изван базе и били су непрестано под надзором, џипови ипак пролазе кроз процедуру провере специјалним помагалом са огледалом – проверу да им није прикачена нека експлозивна направа. Није, наравно, и улазимо у базу.

База јесте, било је то видљиво споља, а још је очигледније изнутра, само што се тако не зове. Све базе снага НАТО-а у Авганистану су „провинцијски центри за обнову”. То је делимично еуфемизам, а делимично опис њихове комплетне намене. Јер сви ови центри, који се у војним и цивилним комуникацијама означавају као ПРТ (скраћеница од Provincial Reconstruction Center), јесу војна утврђења, али у исто време и логистички центри који пружају подршку у разним цивилним акцијама чији је циљ да се од Авганистана направи колико-толико функционална држава.

За овај ПРТ надлежан је литвански контингент у операцији НАТО-а, али није једини. На улазу у базу на јарболима, на пустињском ветру, вијори се мноштво застава: поред ЕУ и НАТО-а ту су литванска, хрватска, јапанска, данска, украјинска, грузијска и, наравно, америчка.

Нешто касније, обилазећи базу, питамо младог литванског капетана Варну зашто су заставе спуштене на пола копља. „Тако је у већини дана у години – спуштамо их кад год погине неки од припадника коалиционих снага”, гласило је невесело објашњење.

Мултинационални контингент у „кампу виски”, како га ословљавају („виски” није званично име, енглеско дупло „в” јесте међутим у званичном обележавању ове базе чији је редни број девет), има укупно 400 људи, од којих је 150 Литванаца. Установљен је 2005. Досад је имао само један губитак: у нередима који су избили испред базе 2006, које је подстакла вест да је у Ираку један амерички војник гађање увежбавао пуцајући у Коран, неко је пуцао на литванског стражара на тврђави и убио га на месту.

Од тада није било нереда. Војници из „вискија” одлазе, додуше, у свакодневне патроле, носе оружје, али, каже капетан Варна, само да би мештанима показали да су присутни, да би се они, локални живаљ, осећали сигурније. У провинцији Гор нема припадника авганистанске војске, има додуше авганистанске полиције, али не у адекватном броју. „Ми нисмо овде да ометамо живот људи”, објашњава додатно литвански капетан и напомиње да у патроле одлазе џиповима, при чему су оклопни „хамвији”, које користе Американци, само на почетку и на крају конвоја, јер та возила, вели, мештани доживљавају као „тенкове”.

У обиласку кампа накратко разговарамо са два хрватска војника који су овде тек два месеца. Поред њихове бараке паркирано је неколико џиповима са хрватским заставама на вратима. Кажу нам да им је овде занимљиво, али нису тог момента били вољни да то детаљније образложе.

Срећемо, у шорцу и мајици, и младу данску докторку. Каже да је била и на Косову, али Београд није посетила, јер им је то било забрањено. Овде је иначе на разним дужностима укупно десет жена, чији су односи са мушкарцима прецизно регулисани правилима службе.

Војници спавају у собама у кућама металне конструкције. Посебна је кућа са купатилима и тоалетима, посебна је и трпезарија. Посебне су и зграде за посебне садржаје: једна за рекреацију, са свим справама за стицање кондиције, али и тереном за баскет, на којем је управо одржавано полуфинале турнира у којем су Литванци за своју екипу навијали толико бучно као да је у питању светско првенство.

Засебна зграда намењена је и опуштању: у њој је библиотека, соба са компјутерима са интернет-везом, просторија опремљена као црква, бар... Бар је затворен: отвара се само у специјалним приликама, када војници имају право да попију највише три (мала) пива.

Шта им је мотив да буду овде, питамо капетана Варну? Новац, стицање искуства, међународно дружење. Све заједно, гласи одговор.

Капетан Варна каже да у овој провинцији нема талибана, али да има криминалаца. Има и пуно изненађења. Пре неки дан су, исприча нам, скренувши ван утабаних стаза, доспели до једног села са двадесетак кућа, чији су житељи последњи пут аутомобил видели – пре 16 година!