До одраслог (клонираног) мајмуна дуг је пут

Угледни британски научник Јан Вилмут, творац првог клонираног сисара овце Доли (пети јул 1996), напустио је, како је недавно изјавио, истраживања у корист стварања матичних ћелија без заметка (ембриона). И одустао је од права (лиценца) за клонирање људских заметака које је стекао пре две године, да би наставио стазом Јапанца Шинија Јаманаке, са Кјото универзитета, који је ових дана из коже миша без ембриона добио – матичне ћелије; наводно је исто извео и са људским. Какви су га разлози навели на такву одлуку помоћи ће нам да одгонетнемо проф. др Владимир Глишин, оснивач и први директор Института за молекуларну генетику и генетичко инжењерство у Београду.

Зашто је одустао од патента, ако би то убудуће могао да буде уносан посао?

Јан Вилмут био је, уједно, једини истраживач у Великој Британији који је имао тапију за изучавање клонирања на људском материјалу, а ево, после вишегодишњих и безбројних покушаја, у најбољим материјалним и другим условима, на крају је одустао! Главни и једини навођен разлог за клонирање хуманих заметака био је да ће се тако створити специфичне ембрионалне матичне ћелије које би, због ове чињенице, превазишле имунолошко одбијање ткива насталог клонирањем. Такво закључивање уопште не мора да буде, а можда и није, научно утемељено.

Како је скончала овца Доли? Шта јој се, с научне тачке, гледишта, догодило?

После шест година је угинула; накнадним испитивањем је утврђено да је патила од преране појаве артририса и плућне инфекције. Најважније је, међутим, да су јој тзв. теломери, наставци на сваком хромозому, били знатно краћи за живота. И код уобичајеног старења они се скраћују и део су молекуларног механизма приближавања неумитном крају. Занимљиво је да је клонирање овце поновљено још једном у Аустралији и она је угинула после, приближно, три године. Намерно или случајно (?) дозвољено је да леш иструне да више не би могла (или се није хтело) да се обави потоња непристрасна анализа.

Из којих разлога није могуће клонирање човека? На какве су препреке наишла два америчка истраживачка тима пре неколико година?

Препреке су биле и остале бројне, чак непремостиве! Прво, треба имати у виду да је сам микрохируршки захват вађења једра из јајне ћелије у вези с многим тешкоћама. За разлику од животиња (ветеринари су имали мало среће), протеини деобног вретена одговорни за правилну расподелу новосинтетисаних хромозома у ћелијама кћерима код људских јајних су везани, прилепљени за спољни део мембране једра. Када микрохирург извлачи једро из јајне ћелије, он повуче и ове протеине неопходне за правилан развитак заметка. Отуда код човека увек настају монструм–ембриони. Други разлог јесте, а то је већ уџбеничко знање, да ниједна ћелија у нашем организму није с геномске тачке гледишта истоветна (идентична) с неком другом. Због тога немамо никакав унапред дат показатељ који би нам рекао шта, у ствари, пресађујемо (трансплантирамо) у неоплођену јајну ћелију. То је својеврсна геномска лутрија с (не)вероватним могућим добитком један на милион или мање. Рак настаје додавањем промене (мутација) у некој "матичној" канцерозној ћелији, и док она не пређе у видљив облик болести, немамо начина да претходне мутације установимо. Уосталом, највећа бољка и ограничење клонираних ћелија јесте да брзо прелазе у канцерозни облик.

Због чега су биолошки сличнији једнојајчани близанци од даваоца ћелија и клона који је из тога настао?

Што се геномике тиче, то је теоријски случај када два одрасла организма могу бити најсличнија. Кажем слични, а не идентични. И у медицинским уџбеницима опстаје једна заблуда, да не употребим тежу реч, не постоје два истоветна организма. Једнојајчани близанци су само теоријски најсличнији. После сваке деобе две ћелије кћери, због мањкавости механизма за репликацију ДНК, насумично се разликују за шест нуклеотида. Мало или много? Код великог броја наследних болести болесник се од здравог разликује само за један у датом гену. Значи разлика у једном нуклеотиду може да значи живот или смрт. Замислите какав галиматијас можете да очекујете трансплантирањем једног генома који је, можда, прошао тридесетак ћелијских (геномских) деоба.

Немам никакве моралне недоумице да то треба радити, што се науке тиче. Посебно што, нисам навео, међусобне разлике између генома два здрава човека могу да буду и до 12 одсто, а то је, отприлике, више од 300 милиона нуклеотида. А малочас сам рекао да и један може бити пресудан! Ове геномске разлике (у литератури се зову цопy нумбер вариентс) и те како су битне за успешно клонирање. Јајна ћелија (цитоплзма јајета) "баждарена" је за одређени геном родитеља, а одједанпут уносимо геном који је предодређен за други пар геномских родитеља. Једно од објашњења за раширену неплодност људи јесте, управо, геномска неподударност (инкомпатибилност) у овим геномским разликама два партнера који треба да оставе потомство.

Чему, уопште, може да послужи клонирање ћелија и којих? Да ли боље то урадити са зрелим матичним ћелијама даваоца на којем се, у ствари, изводи медицински захват (лечење)?

Само што је објављена вест да су добијене матичне ћелије из клонираних мајмунских, два независна рада у престижним часописима Ћелија (Cell) и Наука (Science) показала су да је из матичних ћелија коже могуће, геномским репрограмирањем, добити сличне ембрионалним. Самим тим превазиђено је имунолошко одбацивање, разлог на којем је почивала целокупна идеја клонирања за терапеутске сврхе. Дабоме, сви ограничавајући чиниоци које сам навео за све геномске неједнакости међу ћелијама датог организма важе и овде. Али, једна важна више не постоји: испоставља се да је претварање сопствених зрелих (адултних) матичних ћелија у ембрионалне најприхватљивије, ако хоћете најморалније, да се премости имунолошко одбацивање пресађеног ткива.

Из којих побуда су Американци недавно клонирали ћелије мајмуна?

Добро је што јесу, али се у јавности прећуткује – а то је неморално и криминално – да је позитиван исход био само у два клонирана заметка од готово 400 покушаја. У овом случају испробана је другачија техника микрохирургије, без бојења ћелија даваоца (донор) које су самом том чињеницом могле негативно да утичу на исход. Међутим, рано је за  усхићење. Главни и суштински испит ће бити, ако ће икада догоди, да из клонираних заметака настану здрави, одрасли мајмуни.

Да ли знате шта ће се у Лесковцу радити? Колико је научна јавност упућена у тај подухват?