Тихо куцање из комшилука

          Да ли то поезија покушава да се опет врати читаоцу као јединој тачки на коју се може ослонити? Након великих песничких праваца у XX веку, великог сукоба језичке и наративне поезије и свеприсутне дигиталне ере, песници у Европи, али и ван ње, као да су схватили да песнички правци, и школе више немају ни тежину ни рецептивну моћ, и да будућност поезије (ако уопште и постоји) лежи у њеном реотварању и реконзервирању и изласку из "година катакомби" како би рекао велики италијански историчар књижевности Енцо Сичилијано.

            Да италијанска поезија, после пропасти неоавангарде, постапокалиптичке тишине и стратегије маргине има шта да каже, најбоље сведочи збирка песама једног од најпознатијих савремених италијанских и европских песника Фабија Пустерле Потопљена земља (Народна библиотека "Стефан Првовенчани", Краљево, 2007). Ова књига показује на који начин поезија може да има свој живот у "обесмишљеном постисторијском свету ничије земље у коме се тек треба оријентисати", како каже преводилац Дејан Илић. Пустерла је веровао да је савременој поезији потребна субјективност коју назива "гарант дубоког односа између писања и стварности", а његов суптилан новинарски стил стоји као релевантан одговор поетском херметизму.

            Бисерка Рајчић је превела најновију збирку песама чувеног пољског песника и дугогодишњег кандидата за Нобелову награду Адама Загајевског Антене ("Архипелаг", Београд, 2007). Ученик Херберта и Чеслава Милоша наставља своју митопоетику изгубљеног града оличену кроз његов родни Лавов, који он види и као антички и као средњовековни град у коме се преплићу епохе и наслеђа, кроз носталгичан тон и реакцију на амерички (читај: глобални) начин живљења, у којем се политика претворила у кич, љубав у порнографију, спорт у проституцију, а музика у буку, ружевичевски речено.

            Из америчке књижевности нам стиже (превод Биљана Д. Обрадовић) књига једног од најнаграђиванијих песника у Америци и шире, Стенлија Кјуница (умро 2006) Дуги чамац ("Плато", Београд, 2007) и представља "бест оф" Кјуницове поезије, која на најнепосреднији начин одсликава две основне теме у опусу овог великог песника. Слику једне (заборављене) алтернативне Америке која је своју снагу црпла из свакодневног живота и једну интимистичко-биографску слику самог песника у амаркорд стилу који је своју неовитменовску поетику темељио на Јунгу, англосаксонском веризму и руском песништву.

Из нама комшијске румунске књижевности долазе преводи двојице најзначајнијих румунских песника у последњих педесет година. Петру Крду је превео Муња и хладноћа ("КОВ", Вршац, 2007) Никите Станескуа, једног од отаца модернизма у румунској поезији који је у непрестаној културној повезаности са старогрчким тлом, с тим што Станеску није песник једног песничког обрасца или стила; он се сјајно сналази и кад пише елегије, слободни стих, али и хаику облик који није толико распрострањен у румунској као, рецимо, у српској поезији.

          Друга књига је превод Адама Пуслојића На лицу места ("Просвета", Београд, 2007) Петреа Стојке, највећег живог румунског песника и преводиоца немачких класика, која на најбољи начин презентује мини антологију Стојкине поезије у којој се огледа песникова дистанца и мајсторство на плану сведености и економије у изразу, а његов језик ослобођен фраза и традиционалних песничких метафора и топоса је на трагу "магичне" реалности.

            Први превод на српски језик једног кипарског песника нам доноси Снежана Дулгери у збирци песама Јоргоса Молескиса Од мрвица (КОВ, Вршац, 2007) чија књига репрезентује кипарски, али пре свега, медитерански сензибилитет и судбину (фатум). Тадићевски наслов упућује на једну мирну, непретенциозну поезију која у себи садржи један суптилан, али и упозоравајући тон који потцртава наративност језика потпуно ослобођеног јаких и високопарних речи.

            Опет нешто из комшилука. Познати аустријски песник, романсијер и драмски писац Фридрих Цаунер (у преводу Милоша Окуке и Јасминке Гргић) у поеми Кад покуца онај, својом кошчатом руком ("Архипелаг", Београд, 2007) успева да обухвати све песничке и позоришне правце и поетике од надреализма наовамо и да у форми наративног реквијема испише кратку историју неминовности, или боље, смрти.

            Још нешто. Објављени су нови преводи (може и препеви) два велика класика светске књижевности. "Рад" је објавио Дантеову Комедију у преводу једног од највећих дантеолога у свету Коље Мићевића, а "Плато" је у преводу Драгана Пурешића (преводио и Витмена) објавио Изабрана дела Вилијема Блејка која садрже и Блејкове гравуре.

            На крају, треба похвалити и издаваче, јер у тржишном либерализму (хоће ли неко да ми објасни шта је то!) објављивање поезије је губљење и папира и новца. И једно питање. Ако се упркос свему поезија враћа читаоцу, да ли то значи да ће се и читаоци вратити поезији?

Топ листа:

Потопљена земља, Фабио Пустерла (Народна библиотека "Стефан Првовенчани", Краљево, 2007)

Антене, Адам Загајевски ("Архипелаг", Београд, 2007)

Дуги чамац, Стенли Кјуниц ("Плато", Београд, 2007)

На лицу места, Петре Стојке ("Просвета", Београд, 2007)

Муња и хладноћа, Никите Станеску (КОВ, Вршац, 2007)

Кад покуца онај, својом кошчатом руком, Фридрих Цаунер ("Архипелаг", Београд, 2007)

Од мрвица, Јоргос Молескис (КОВ, Вршац, 2007)