Не знамо формулу за успех

Последње ноћи десетог музичког фестивала „Егзит” публика је имала прилику да први пут види и чује један од најпопуларнијих шведских састава „Mando Diao”. Концерт овог бенда, који је последњих година доживео невероватан успех широм света, нарочито у Великој Британији, Немачкој и Јапану, на Петроварадинској тврђави био је одличан. Чланови овог састава Карл Јохан Фогеклоу и Бјорн Диксгард непосредно пред наступ на новосадском музичком фестивалу одвојили су време за интервју за „Политику” и одмах истакли колико су узбуђени пред први концерт у нашој земљи.

– Ја имам специјалну везу са овом земљом, јер је мој таст рођен овде. Он је из једног малог места крај Београда, које се зове Иваново. Јако бих волео да одем тамо, али овога пута немамо времена. Управо он ми је причао шта све треба да радим и видим у Србији. Покушаћу да бар део тога остварим, наравно колико је могуће, јер сам први пут у Србији – биле су речи басисте Карла Јохана Фогеклоуа.

Бјорн Диксгард, певач, гитариста и коаутор музике састава „Mando Diao” признао је да пре доласка у Србију нису знали ништа о „Егзиту”.

– Баш смо се данас упознали са историјатом фестивала. Чули смо каква је сврха фестивала, зашто је настао и то нас је стварно дирнуло. Мислимо да је то заиста интересантно, а амбијент у коме се фестивал одржава је заиста фантастичан.

Наши саговорници сматрају да је сваки фестивал сјајна шанса да један бенд прошири круг својих слушалаца и зато радо наступају на фестивалима широм света.

– Мислим да су фестивали одличан начин да допрете до ширег круга људи, јер не свирате само за своје фанове. Када радите самосталне концерте свирате само за своје обожаваоце, али људи који посећују неки фестивал можда мало познају „Mando Diao”, али ће доћи да нас чују и после концерта ће рећи: „Па, ово је било сјајно”. То је добра страна фестивала, јер бенд има одличну промотивну могућност да докаже да је најбољи на свету. А ми то можемо сваком да покажемо.

Група „Mando Diao” је дошла у Србију у оквиру турнеје на којој представља последњи албум „Give me Fire”, објављен пре неколико месеци, који се може наћи и у домаћим продавницама. Са ове плоче скинут је сингл „Dance With Somebody” који се месецима нон-стоп вртео по свим светским радио станицама, а већ имају и нови сингл „Mean Street”. Захваљујући поменутом албуму, петом по реду, данас ретко ко не зна за овај бенд из малог градића Борланге. Али овај састав већ годинама ужива огромну популарност и у Јапану, коју објашњавају овако:

– Мора да је у питању наша музика. Не знам која је формула за успех, а да је знам, научио бих сваки бенд како се то ради. Али, ми смо од почетка знали да ћемо бити успешни зато што је на тржишту недостајало оваквих бендова. Просто, нико није радио овакву музику и требало је попунити празнину. Зато смо и добили дискографски уговор.

Свака плоча коју смо направили служила је тој сврси. Кад правимо албуме ми правимо оне плоче које нам недостају на тржишту у том тренутку. Замислите како је било досадно шездесетих година када „Mando Diao” нису постојали? Или на „Вудстоку”, на коме ми нисмо били?

Диксгард и Фогеклоу сматрају да су у досадашњој каријери имали много среће. А срећа је нешто чиме се већина бендова не може похвалити, сматрају наши саговорници.

– Понекад смо захвални оном изнад нас или оном који је испод. Захвални смо због свега што нам се десило и заиста смо поносни. Једино што знамо јесте да правимо добру музику, а све што нам се десило и сав тај успех је мистерија и за нас саме.

Свака турнеја, поред лепих ствари, доноси и неке не баш тако лепе. То су, пре свега, путовања. О томе, чак, и не воле да причају.

– Ако пуно путујете, стално нешто чекате. Чекате закаснеле летове авиона, чекате интервјуе да почну, чекате да почну концерти, чекате да направите праву песму… После тога нам не преостаје ништа друго до да спавамо. Понекад слушамо музику да бисмо се опустили. Али, од када је највећа поп икона модерног времена преминуо, константно слушамо само Мајкла Џексона. Као да се једна ера завршила са његовим одласком. Веома смо сентиментални и само нам прија Џексонова музика.

Зато их на крају питамо и шта мисле о контроверзи која је пратила живот Мајкла Џексона и која је често јавном мњењу била битнија од његове музике?

– Никада нас то није занимало када су у питању људи који се баве музиком. Исто је и са нама. Можда нас неки људи посматрају као узоре на неки начин, али ми себе тако не видимо, јер знамо да нисмо најбољи да би се неко на нас угледао. То мора да буде неко други – далај-лама или Нелсон Мандела, али ми никако. Нисмо толико паметни, ми само правимо музику и мислим да је иста ствар била и са Мајклом Џексоном. Морате одвојити приватни живот од каријере.