Сузе у Лагуна Бичу

Лагуна Бич, мали рај на земљи, у богатој Калифорнији, у близини Лос Анђелеса, на обали Тихог океана. Ту су куће филмских звезда, велелепни хотели, ту живе стотине ликовних уметника, у њему су бројни фенси ресторани, бутици, алеје цвећа и палми, музеји и позоришта, фестивали и на хиљаде туриста. Ту сам и ја.

Прошло је од тог 4. јула, Дана независности, ево, већ недељу дана. Те ноћи, на највећи празник Сједињених Aмеричких Држава, гледала сам ТВ пренос централног програма из Вашингтона и одмах после тога кренула да шетам по каналима. Видим најаву „The Balkans”. Канал ПБС (Public Broadcasting Station) који се финансира од добровољних прилога и баш због тога слови као веома објективан. Не могу да верујем, на америчкој телевизији, у ударном вечерњем термину, емисија о нашем Балкану. Алармирам рођаке СМС-ом, кад, гледају и они. И даље не верујем очима, као неко кога је снашла – фатаморгана. Видим, документарни програм, на шпици се најављује путовање у Приштину, Београд, Сарајево, Мостар.

Репортер живахно води гледаоца кроз улице Приштине, показује билборде и споменике у знак захвалности Америци, одлази на Газиместан, разговара са војницима крај жице... Ту је, каже, српски председник Слободан Милошевић, држао велики говор, после чега нас води да видимо резултате у – Београду. Гледам слике рушевина Генералштаба и бившег министарства полиције у Кнеза Милоша. Стеже ме кнедла у грлу. Потом, кратки „швенк” на Ушће и Калемегдан, а онда „рез”, Београд ноћу. Састаје се, на полуосветљеном Тргу Републике, са неколико лепих девојака из групе „Бјути квинс”, за које каже да су биле вокална пратња на музичком фестивалу Евровизије. Оне га воде у „провод” до – Блек Пантерса. Тамо, у полумраку дима, у лудилу музике и сисотреса, обливених знојем музичара, још неколико кадрова, и онда репортер одлази у још гушћи мрак, приказујући један, аутентичан српски – клозет! И ту је крај приче о Београду!

Не могу да верујем, сузе ми теку. Да ли је могуће да нас заиста тако виде, да смо то ми, да популарне „квинсице” нису знале овог америчког глобтротера да одведу и на нека друга места. Репортер кроз Србију путује на некаквим таљигама седећи на пласту сена, нигде ни асфалта, а камоли – аутопута. Обилази напуштена села. Среће забрађене старице у црнини, како у полумраку стаја музу краве. Онда Гуча. Цврче прасићи на ражњу, треште трубе, врте се певаљке, а разуларени момци са издубљеним лубеницама на главама, попут шлемова, играју у некаквом квазинародном колу. Тако силно весели и разиграни, натичу полутку лубенице и на главу америчког репортера.

Онда се екипа сели у Сарајево. И ту су Срби оставили траг, па води гледаоце кроз чувени тунел кроз који су становници, из опкољеног града, под претњом снајпериста, бежали ка слободи. На крају овог путовања по Балкану, видели смо и бистре воде Таре и скакаче с моста у Мостару.

Била је то емисија о прљавим, ружним и злим момцима српским, који имају још ружнији главни град, сав у рушевинама, у мраку, зноју и смраду... Тако је милионско америчко ТВ тржиште, у ударном термину, на дан њиховог највећег празника, у једночасовној емисији видело призоре невиђеног примитивизма и трибализма... Призоре, какве ни Кустурица не би могао замислити.

Сутрадан сам изашла у још један калифорнијски сунчан дан. Избегавала сам сусрете и пословично радознале људе, који већ по навици питају: „Одакле сте?” Јер, шта ако су синоћ гледали емисију „The Balkans”? Како да им објасним да мој Београд није онај и онолики мрак, рушевине, простаклук. Или се, можда, варам? Можда има тога много више него што ја хоћу да видим!? Кривица је, ипак, негде и до нас. Дозволили смо да ово буде најдужи период „обнове и изградње”. Да чак десет година после бомбардовања, усред Београда, и даље стоје страшне рушевине! Да сплавови постану знак распознавања „богатог” ноћног провода, а Гуча репер културе.

На срећу, Ноле, Зимоњић, Ана и Јелена и даље играју сјајно. Њих свакога дана гледа цео свет. Волим да ме препознају по њима.

новинар