У Лисабон по венчаницу од плуте

Специјално за „Политику”

Лисабон – Португал је донедавно пред амбисом банкрота, али се, како тврде, извукао. Да ли је? То што је влада у септембру подигла минималац са 485 на 505 евра, а ниво стопе незапослености оборила са 17,5 на 13,9 одсто и није се, кажу, баш осетило. Стављена је на продају и троспратна кућа последњег диктатора Салазара. Око 1.410 квадрата за 5,5 милиона евра. Купац се још није појавио.

Паре добијене из Брисела углавном су утрошене на инфраструктуру и боље путеве. У то смо се уверили возећи се од Синтре, дуж обале Атлантика до летовалишта Кашкаиш. Аутопут без неравнина, нови асфалт се цакли на сунцу, уз ивицу – црвени бициклистичка стаза.

Поред нашег хотела у близини Авеније слободе нико неколико дана није ушао у највећу радњу у Лисабону за продају престижног „Пининфарининог” лепотана – „ламборгинија”. Продавци су узалуд марно гланцали црвену каросерију. Питали смо има ли купаца. Одговор: досад није било ниједног! У боља времена, један купац недељно.

Сазнајемо да су Португалци успели да сачувају и свој извозни адут – плуту – која им доноси немале приходе. ЕУ им је, веле, хтела да укине монопол на овај тако неопходни састојак, запушаче, „пампуре” по нашки, сваке иоле вредне боце вина. Усавршили су процес обраде специјалног дрвета толико да чак производе кишобране, чизме, ташне, новчанике, ципеле, шешире, па и – чудесне венчанице од плуте. Дрво препарирају тако да буде као најфинија кожа! Поставим глупо питање, пробајући чизме од 110 евра, да ли могу да их носим по киши. Па плута и јесте за воду, каже љубазна продавачица. Плута спречава да вино истече из боце, зар не? Нисам ли толико боца отворила у животу, а да ми то није пало на памет. Све једноставне ствари се не примећују. Одустадох од чизмица, не због цене, јер омиљеног нам ценкања у Португалу нема, већ шта ћу ја у чизмама од плуте усред Београда?! Ајде, папуче, али чизме! Баш, баш не иде.

И кад смо већ код кризе и разних бизарних довијања разних европских влада, ова португалска је покушала да спасе једну велику банку продајом колекције од 85 слика Хуана Мироа! Плате веће од 1.500 евра су смањили уз обећање да ће неке у новој години врати на стари износ. Португалски пензионери нису под стресом, пензије нису диране. Свако се хвата за сламку коју има.

А после тога пала је одлука да се прода и национална авио-компанија ТАП јер прави велике губитке. Пилоти су штрајковали у августу. Влада упорно не одустаје и тражи купца који је спреман да издвоји не мање од милијарду евра и, наравно, да даље настави да улаже у оздрављење компаније.

Када смо кренули из Београда, неки у групи су већ знали да је најављен штрајк у ТАП-у, и то баш за празнике, 27, 28, 29. и 30. Али, Срби ко Срби, нико није хтео да поверује у ово „Божић Батино изненађење”. Додуше, и ја сам пре неколико недеља прочитала стидљиво пласирану вест у медијима да је руководство компаније одлучило да тек успостављене летове на линији Лисабон–Београд и обрнуто, оконча средином јануара због – нерентабилности. Наш авион је био пун на београдском аеродрому, онда се напола испразнио у Будимпешти, да би ту другу половину напунили путници из главног мађарског града. У Лисабон је ипак стигао пун авион.

И онда нови шок мог првог боравка у престоници Португала. Ноћна вожња аутобусом доноси изненађење. Престоница бивше колонијалне империје готово у – полумраку. Нигде омамљујућег блештавила окићеног града за празнике. Скромно осветљен мост „25 април”, реплика Голден гејта из Сан Франциска, некадашње чудо диктатора Салазара, а онда прозаично назван по датуму освајања слободе и демократије.

Али, без даха оставља велелепна архитектонска мајсторија чувеног Калатраве и његов пројекат главне железничке станице. Увек сам волела да уз историјске објекте, палате, тргове, мостове видим креације магова савремене архитектуре Френка Герија, Захе Хадид и Калатраве.

И тако, не знам да ли је предност или не бити у Лисабону за божићне празнике. Све је затворено, и радње и ресторани. Гужве и редова туриста нема. Једино саобраћај ради, одлично организован. Са картом од 6,5 евра цео дан се возите бусом, трамвајима „шпанцима”, али и оним чувеним, дрвеним жутим, број 28, жичарама и метроом. Такси је скоро јефтинији него у Београду. Уз то су много љубазнији.

А цене у ресторанима, где се понајвише наручује порција бакалара, који спремају на више од 200 начина, варирају. У средишту града, у ресторану „Попули”, није било места ни за лек. Кажу, кухиња им је више него попуњена, тек за један сат можда буде слободно место, али има два стола за пиће. Одлучимо да уз пиће, чашу одличног португалског вина, сачекамо сто за ручак. Наручени бакалар, специјалитет куће, донет је на великом тањиру. Празник за очи и мирис. Две велике, беле, меке шницле без костију које се листају као лиснато тесто на пиреу од шаргарепе, блитве и  пасуља.

Најлепше од ове туристичке, празничне авантуре су целодневни излет у Синтру, где је у мају боравила и наша гувернерка Јоргованка Табаковић на некаквом форуму, па посета дворцу Пени и разгледање првог телефона у Португалу, који је попут омање говорнице окачене о зид. Била је то прва телефонска веза између Лисабона и Мадрида.

Иако се чини кратко, за четири дана у Португалу много тога човек види. И сазна: од кризе се не може побећи.

Ипак, могло је и без тог стреса, последњег дана. Тек што сам отворила очи, португалска телевизија је драматично јавила да је почео штрајк три синдиката авио-компаније ТАП! Са солидним знањем шпанског језика разумела сам да је ствар озбиљна. Јер, слика је јача од речи. На аеродрому, уплакане мајке са децом не знају шта ће у куд ће, други се спремају да кампују на аеродрому, бизнисмени бесни... Кажу, синдикати траже да влада не прода компанију. Из сата у сат стизале су вести о штрајку авио-компаније. Хватао ме благи ужас, визија како и ја кампујем у некаквом ћебету на аеродрому... Зар и то да пробам? И онда негде по подне, саопштење да су уважене жалбе на хиљаде путника и да ће летови бити селективни.

Стижемо на празан аеродром, углавном понеки службеник на понеком шалтеру, наш лет није отказан. Авион Лисабон–Београд креће у минут и стиже тачно у минут на београдски аеродром. Стјуардесе ТАП-а у црвено-зеленим униформама пожелеле су нам уз осмех „фелис ањо” – срећну Нову годину. И ми њима, и да им се испуне жеље, да не продају то своје што имају.

Мирјана Радошевић