Бесмртни манипуланти

Када је 2000. године у Америци објављен роман "Сара" (код нас издала кућа "Ренде") из пера Џеја Тија Лироја, вратоломни успех ове књиге и њеног аутора догодио се готово преко ноћи. Група Гарбиџ снимила је песму "Чери липс" инспирисану овим делом, Гас Ван Сант откупио је права за снимање филма по овом роману, Кортни Лав је на свом веб сајту писала хвалоспеве, Денис Купер користио је лик Џејa Тија за своју последњу књигу, а Том Вејтс га је интервјуисао за магазин "Vanity fair". Роман "Сара" постао је и обавезна лектира на Јејлу. До 2006. године веровали смо да је Џеј Ти Лирој дете малолетне проститутке који се већ у најранијој адолесценцији и сам бавио проституисањем по ресторанима за камионџије на америчком југу. У својој 14. години стигао је до Сан Франциска, пронашао терапеута др Теренса Овенса који му је предложио писање уместо терапије...

Џејa Тија никада нико није срео, интервјуе је давао телефоном, пристајао да се фотографише само ако је његов идентитет био сакривен, па се тако, под овим именом појављивала особа са периком и огромним наочарима. Сумње у идентитет ове особе кулминирале су 2006. године, а истраживање "Њујорк тајмса" разоткрило је да је реч о превари, односно о фиктивној личности коју је створила Лора Алберт, књижевница из Сан Франциска. За јавне наступе, Џеју Тију је лик позајмљивала Лорина снаја.

Кампања за пристојност животиња

Лора Алберт је од тог тренутка постала недоступна, није се одазивала на позиве, а њен, тада већ бивши супруг, изјавио је да она никада неће признати да је реч о подвали, јер целу ствар сматра неодвојивим делом свога бића. У августу ове године, на основу тужбе компаније Антидот филмс, донета је пресуда по којој би Лора Алберт требало да плати 350.000 долара, три пута више него што је првобитно одредио суд.

Прича о Џеју Тију Лироју, део је изложбе отворене у Салону Музеја савремене уметности под називом "Потенцијал заокупљености собом (увежбавање, понављање, ресетовање)". Изложба, чији је аутор холандски уметник Крист Груијтхујсен бави се променама и структурама медијске моћи у америчком друштву.

Кроз период од 50 година и кроз примере три личности које су креирањем лакрдија различитог типа провоцирале моћ медија, Крист Груијтхујсен овом изложбом скреће пажњу на чињеницу да алтер его као бесмртан идентитет може бити много јачи од идентитета који ми доживљавамо као стваран.

Случај Џеја Тија Лироја припада скоријој историји, али аутор ове изложбе подсећа нас да медијски креиране лакрдије и оно што бисмо колоквијално назвали "намагарчити јавност", сежу у 60-те године 20. века, до имена Алана Абела. Професионални лакрдијаш, како га се данас сећају Американци, лансирао је причу о организацији СИНА која је започела кампању за пристојност животиња са захтевом да, на пример, коњи и пси носе доњи веш! То је у ствари био коментар на цензуру. Ову кампању Абел је осмислио са минимумом средстава, а медији су до те мере насели на ову бизарну идеју да су се водиле озбиљне јавне расправе на ту тему. Алан Абел изградио је каријеру на смишљању неке врсте "невидљивих" акција чија је популарност расла са развојем медија. Много видљивије и скандалозније акције креирао је, крајем, 70-их комичар и глумац Енди Кофман, мајстор манипулације, који је био у стању да публику од еуфоричног смеха доведе до ивице плача. Он је у телевизијским шоу програмима режирао перформансе, ситуације који су изгледале тако стварне да чак и његови најбољи пријатељи нису били најсигурнији где почиње опсена, а где престаје стварност.

Его и алтер его

Врхунац се догодио када је Енди Кофман постао опседнут инсценирањем сопствене смрти и да би то извео ступио је у контакт са поменутим Аланом Абелом, мајстором "невидљивих" акција. План је био да у сарадњи са погребником инсценира сопствену смрт од ретког облика рака плућа. Кофман је доиста умро 16. маја 1984, од ретког облика рака плућа. Његови највећи обожаваоци и дан-данас мисле да је Енди Кофман симулирао властиту смрт и да ће се једног дана поново појавити. Подсетимо, Милош Форман је по овом лику снимио филм "Човек са месеца", са Џимом Керијем у улози Кофмана.

На изложби су представљене три књиге Џ. Т. Лироја – "Сара", "Харолдов крај" (код нас објавио "Рад") и "Срце је преварно изнад свега", као и инсталација у којој се кроз слајд пројекције преплиће неколико слојева нарације: живот Лоре Алберт од тренутка када се срела са Џ. Т. Лиројем, интервју са фиктивном личношћу Џејом Тијем, и одломци из одређених дела. Изложен је и архивски материјал који се односи на рад Алана Абела, компилација његовог, и рада Ендија Кофмана, као и приче људи који су на форуму једног сајта изјављивали како су виђали Кофмана последњих 20 година.

– Фокусирао сам изложбу на ове три личности којима су медији омогућили да постану познати. Гледано из макропозиције, ова изложба говори о моћи америчких медија, провокацији и утицају на друштво. Док је Алан Абел био невидљив и ангажовао глумце за оно што је смишљао, Енди Кофман је провоцирао телевизијске посматраче. Сви збијају шале, али ово је тип људи који су од тога направили платформу за живот. Мене је занимало стварање оваквих персона и зато сваки сегмент ове изложбе расветљава три фазе тог процеса: увежбавање, понављање и ресетовање. Увежбавање је покушај тих особа да успoставе позицију, следи њихово учестало понављање и трајање у циљу стицања признања и, када им постане досадна та позиција, онда ресетују сопствену личност. Препричавање, стварaње митова и легенди насталих на темељима персоналних платформи је оно што коначно следи. Мит ствара дискурс нових могућности у коме алтер его, као бесмртан идентитет, фигурише као много јачи од идентитета који ми доживљавамо као стваран, објашњава Крист Груијтхујсен.