Адам Тахани, диносаурус старог кова

ИНТЕРВЈУ
Упознали смо се у полумраку промоције филма Дарка Лунгулова у галерији "Озон". Тек што је био допутовао. Око њега гужва . С Мирком Илићем се договарамо за време и место – 10 ујутро, кафе у центру града. Тачан је. Без обзира на умор и дуготрајно путовање. Зове се Адам Тахани, архитекта је и дизајнер ентеријера и, ако је веровати медијима, један од 33 најутицајније особе у свету туризма и хотелијерства. По његовим пројектима изведени су неки од најпрестижнијих светских ресторана, о њему се пишу књиге, међу његовим клијентима су и крунисане главе. Слава га не чини надменим. Срдачан је, духовит и лепих манира. "Важни људи имају опус који утиче на животе других у позитивном смислу, они остављају траг у својим професијама и чине свет бољим местом. По мени је то дефиниција важности", каже на почетку разговора.

Ресторани су добар начин да се свет представи у најбољем светлу. Ресторани подсећају на позоришта...

Тачно. Сматрају ме оцем професије – први у Америци сам се назвао дизајнером ресторана. Рођен сам у Трансилванији, а одрастао у Јерузалему. Кад сам одслужио трогодишњи војни рок и преживео шестодневни рат имао сам само једну жељу – да одем из земље и не слушам више наређења 24 сата дневно. Ужелео сам се независности. Oтишао сам у Милано и стигао 1969, таман усред студентских немира – из једног рата, дошао сам у други. Били су то различити ратови, али ипак ратови. Студије сам завршио углавном кроз праксу, шегртујући. Школе су биле потпуно растурене. Сви су трчали улицама са црвеним марамама, певали Brigate rosse i Bandiera rossa, шта год. Шегртовао сам у време кад у Италији баш и није било много архитектуре. Било је то тешко време. Велики архитекти попут Алда Росија, Портогезија, Ђиа Понтија бавили су се пројектовањем намештаја. Тада се родио италијански дизајн какав данас познајемо. Био сам тамо, радио што год сам могао, али сам у ствари научио све. Онда сам, 1974, отишао у Америку. Кад су ме питали шта сам по занимању говорио сам: ја сам дизајнер. Питали су ме шта ми то значи, одговарао сам: Дајте ми проблем и ја ћу га решити дизајном. Било је јако тешко, нису имали поверења у мене – нисам био експерт ни у чему. Годинама сам радио свашта да бих преживео, а онда ми је пријатељ и клијент понудио да дизајнирам ресторан. Било је то 1979. Игром случаја био је то први Grand caffe у Њујорку, нека врста реплике париског La Coupole. Био је то уједно и почетак рестораноманије у Америци, али и свести да ресторане треба дизајнирати. Да би све било још чудесније, ресторан се отварао у време највеће снежне олује, у фебруару 1980. Ресторан је био јединствен са својих 250 места а све је, први пут до тада, било дизајнирано. Редови за улазак протезали су се око целог кварта. Ни Енди Ворхол није успео да уђе. Следећег дана све новине су писале о томе. Ресторан је одмах постао суперпознат, само зато што Енди Ворхол није успео да уђе.

Тај пројекат показао ми је да могу да се бавим архитектуром, дизајном намештаја, обликовањем расветних тела, да могу да дизајнирам прибор за јело и посуђе, па чак и униформе запослених. После неколико дана поручио сам фирму на којој је писало Дизајнер ресторана. То је истинита прича. Нико се до тада није тако назвао. Измислио сам професију, у изнудици.

Кад говоримо о ресторанима, говоримо о позоришту, сценографији, ефемерном...

О свему само не о храни...

... говоримо о ефемерној архитектури, о илузији...

Не бих баш рекао да је то илузија. Прецизније би било перцепција. У ресторанима се нешто сасвим обично – узимање хране – може претворити у изузетан доживљај. И што је још важније – ресторани су јавни простори. У ресторане, хотелске лобије, у барове можете ући и разгледати их. Не радим ништа што није јавни простор. Осећам се друштвено обавезним да дизајнирам просторе доступне највећем могућем броју људи.

У кухињама би архитектура требало савршено да прати технологију рада.

Апсолутно. Власник сам ресторана већ 20. година...

Знате како функционише?

О да! Не само ја. Свако ко ради код мене мора годишње да проведе месец дана у ресторану. Може да буде конобар, кувар, шеф сале, пекар, посластичар, менаџер, шта год. За мене су предњи – тако се то каже у Америци – и задњи део куће повезани симбиотичком енергијом. Не може задњи део куће, ако је лоше пројектован, добро да функционише. За мене је удобност келнера важна колико и удобност госта – сви заједно стварају производ.

 Често преувеличавате димензије неких предмета из свакодневног живота. Неки ентеријери подсећају на сценографије за Алису у земљи чуда.

Хумор, изненађење, задовољство... то желимо да изазовемо код људи кад уђу у ресторан. Сваки пројекат се разликује. У Шангају, у Кини, тражили су да урадимо савремени кинески ресторан. То тамо данас значи – модеран намештај са неколико антикварних предмета. То није савремена Кина, савременост Кине је у гигантским размерама промена. Зато смо класичну чинију за пиринач повећали на 4,5x6,0 м, и та огромна чинија је улаз у ресторан. На први поглед не види се шта је, изгледа као скулптура – посетилац улази кроз чинију за пиринач да би дошао до свог стола. Чинија за пиринач је симбол за храну у Кини. Тај улаз је метафора. Урадили смо још нешто – бочице за мирисе повећали смо до висине 3,5 м и од њих направили лампе. Преувеличавања се могу разумети и као поглед иза огледала, дају ресторану атмосферу нечег чудноватог и надреалног. Људи баш не знају о чему се ради, а онда почињу да схватају да бораве у преувеличаним елементима сопствене културе. То се може тумачити и посредно, филозофски. Ми у ствари поручујемо: Кина долази! Кина долази! А она стварно долази. Кинези још нису свесни колико су огромни и јаки. Није исто радимо ли у Кини, Монтекарлу, или у Риму. Свака земља има свој идентитет.

Београд у последње време као да постаје ресторан, ноћни клуб, место за забаву овог дела Европе. Ако би Вам неко понудио да овде урадите ресторан, како би он изгледао?

Желео бих да у сваком граду на свету дизајнирам један велики ресторан. То је велика жеља – а још сам млад. Уопште не познајем Београд, тек сам стигао. Видео сам понешто од ноћног живота. Врло живахан и узбудљив град за четвртак увече. Једва чекам да га упознам дању. Радио сам у Прагу, у Будимпешти, потичем из централне Европе, мислим да имам сензибилитет за ово окружење. Ако бих нешто радио овде, требало би ми времена да прошетам, омиришем, да видим шта покреће и узбуђује људе, на шта реагују. Ако не видим људе како улазе и излазе, ако не видим њихове реакције, не знам шта да радим са простором.

Рекли сте: желео бих да урадим један ресторан...

Или хотел...

...у сваком граду на свету. Билбао је, захваљујући Гугенхајм музеју постао славан. Са монструмом, у град су дошли  туристи. Треба ли сваки град да има свог монструма?

... Однос архитектуре и човека је компликован. Људи живе у градовима и ходају улицама, а не разумеју урбанизам. Кад је Гугенхајм музеј стигао у Билбао десило се нешто важно, та кућа је пробудила радозналост, заинтересовала је људе – одобравали су или оповргавали ту монументалну архитектуру. Одједном је кућа, иако није живо биће, утицала на енергију града, на његову политику. У том смислу, мислим да сваки град треба свог монструма. Једни га имају, други не, трећима је очајнички потребан. Билбао је постао занимљива дестинација тек кад је изграђен музеј Гугенхајм. Нешто се пробудило у људима, као да им је урађена трансплантација срца. Сличан ефекат произвела је и стаклена пирамида архитекте Пеиа за Лувр.

Неколико мојих пројеката припада тој филозофији. Рецимо, Le Cirque 2000, ресторан у Њујорку дизајниран је у згради која је архитектонски споменик. Почетком прошлог века пројектовао ју је архитекта Стенфорд Вајт. Зграда је била толико важна и значајна да је одбијала људе, нико нигде више не живи тако помпезно. У тај украшени стари ентеријер ставили смо ултрамодеран намештај и тиме направили потпуни прекид са традицијом. Кад смо га унели, десило се нешто чаробно – простор је постао мање застрашујући а намештај је изгледао мање модерно. Гост седи у јако модерној столици и укотвљен у садашњост посматра то осамнаестовековно накићено време. Посматра прошлост из своје садашњости. Резултат је фантастичан. Да смо ставили стари намештај у стари простор направили бисмо музеј а не живи организам.

Знам да у Вашем бироу ради неко из Србије.

То мора бити велики биро, кад код мене ради неко из Србије – треба му много простора. Момак је један од најталентованијих дизајнера које имам, бриљантан је, има 27 година, зове се Никола Градински и није му било право што долазим у Београд без њега. Али ако добијем неки пројекат овде, он ће сигурно сарађивати. Имам 28 запослених у бироима, 22 у Њујорку и 6 у Риму.

Пројектујете дебелом оловком?

Наравно! Ја сам диносаурус старог кова, пројектујем дебелом оловком и не запошљавам никог ако не уме да направи скицу руком. То је као кад бих запослио доктора који не уме да ради са пацијентима. Са рачунарима све постаје сувише брзо и нико више не ради у размери. Изгубио се осећај за меру. Архитекта без осећаја за меру може бити и месар, свеједно је. Компјутери су данас неопходни за комуникацију, они су нове алатке нове генерације. Али и даље је суштина у размери, пропорцији и односу према прошлости. Ако не знамо одакле долазимо, никад нећемо знати где идемо.