Суочавање са српском рок-митологијом

Одавно је јасно да кад је у питању популарна култура у Србији не постоји поуздан академски оквир у коме би се кретало приликом њеног тумачења. То је посебно интересантно кад се погледа терен популарне музике, који пружа толико богатство могућих социјалних значења и њихових тумачења, и разоткрива токове у којима се реално креће ово друштво. Уместо промишљања, и овде се дешава да ни ближу ни даљу прошлост не можемо да сагледамо у другачијим категоријама од митолошких. Тако је и са историјом локалног рокенрола – са једне стране је дивно што је "нови талас" постао део митологије, како овдашње рок-сцене, тако и целе културе... са друге стране, високим захтевима које је пред себе постављао свесни део те сцене никако не одговара банална идолатрија.

"Последња побуна: 30 година њу вејва и панка у Београду" јесте серија дешавања у реализацији Дома омладине Београда, започета у јануару 2007, а којима је заједнички задатак да помогну препознавању поменутог збивања и његове заоставштине као процеса који је унео нову естетику и моралне захтеве у нашу културу. На ужас неких актера, морам да тврдим како је оно што је нови талас оставио за собом сада сигурно део општег образовања на овим просторима, а да су групе настале у том периоду много више од обичних поп-група.

Њихова посебна улога у историји наше рок-музике била је у томе што су неке препознатљиве овдашње градске мотиве коначно претворили у аутентичан рокенрол израз. За разлику од претходне рок-генерације, која је кроз обраде страних песама донела код нас истински рокенрол импулс и први пут га оживела на нашем терену, овај нараштај је себи дао задатак да измисли српски рок-језик, и на музичком и на симболичком плану, као и на нивоу имиџа. Размере културне револуције коју су тако извели биле су огромне, просто зато што је на тај начин српски изашао у велики поп-свет, поставши део породице језика на којима је рокенрол као искуство могућ.

После тога више се није могло назад.

Будан град

Парадигма која се крије у новом таласу и његов однос према остатку поп-продукције код нас није далеко од црног таласа у нашем филму – у време кад се није могло другачије говорити о реалној друштвеној збиљи, метафорични језик кроз коју се истина пробијала био је драгоцен. Тешко је сад објаснити да је нови талас у ствари успео да ову језичку камуфлажу истањи до нивоа обичне паучине, иза које се реалност јасно видела... и да је то у ствари био револуционаран чин. Колико је претходна генерација успела да уведе симболичке језичке облике побуне у нашу културу, толико у време новог таласа више нико није имао превише стрпљења да трпи никакво одлагање неопходне промене.

Кључно питање је зашто нико више није имао стрпљења? Мени лично се чини да смо седамдесетих били окружени једном таквом свепрожимућом лажношћу, друштвеним статусом кво измишљеним да корумпира најшире слојеве, да је просто природна реакција здраве градске омладине морала да буде одбацивање. Београд је још од краја шездесетих у скоковима хватао корак са светом, и ништа што се тамо негде напољу дешавало више није могло да прође непримећено, а онда се само по себи наметало и поређење са ситуацијом код нас. У своја рана хипи времена овај град је постао опет град са местом на мапи света и више није било повратка на директивне културне обрасце, које су будући злочинци свеједно промовисали као мејнстрим, све док од њих много касније није остала само срамота.

Ако сте случајно прошле године погледали реконструисани филм Јована Јовановића "Млад и здрав као ружа", могли сте јасно да осетите титрај рокенрола у свакој његовој секвенци – штавише, сигуран сам да није погрешно рећи да је ово филм о рокенролу, мада се он не појављује у њему. Баш његова експлицитна звучна одсутност, а присутност у сваком призору и посебно динамично искиданом ритму нарације, отвара нам један огроман могући Београд. Макар 1971. у њему постојала само једна добра дискотека и један модеран хотел, то није било важно, јер је оно што се дешавало у главама људи било велико. Овај филм је најбоља забелешка о ритму једног великог града, из кога је изникао данашњи град, те изгубљена копча између црног таласа у филму и аутентичног домаћег рокенрола у настајању.

Филмско дело је било забрањено, из данас заборављених и сасвим неважних разлога, више се о њему чуло него што је било људи који су га видели. Међутим, скоро деценију касније, његова основна порука изречена модерним медијским језиком провукла се као порука неких новоталасних песама: то је то приказивање лажи у којој се живело. Од свих група, група Шарло Акробата је овоме дошла најближе кад је снимила "Љубавну песму", чији је текст посвећен необузданом задовољству које осећа власник стојадина док се препушта недељном прању својих кола. Мотив врло страшне лажи у којој се живи и на коју пристају људи свуда около била је главна тематска линија која је повезивала све бендове на сцени међусобно, али и са групама из света.

Узалуд ме будиш у пола пет

Кад гледате фотографије Горанке Матић изложене у Магацину у Краљевића Марка 4, ви имате велику прилику да не видите носталгију. Њој нема места у оваквој поставци која пуца од живота и надахњује самим атрактивним изгледом и позама људи који су забележених као актери једне културне сцене, којој је музика била само окосница. И збиља, у то време је публика била једнако важна као и било који члан групе на сцени – штавише, мада се елитизам духа подразумевао, елитизам музичарске вештине је био презрен. Као што је једном приликом Урош Ђурић исправно натукнуо: "Тад се у град долазило да се донесе свој фазон, а не да се покупи неки". Ово претварање потребе за самоизражавањем у кључни кредо целе сцене – најважније је њено достигнуће у апсолутном смислу и основа побуњеничке заоставштине, која се не мири ни са једним постојећим системом. И то се види са сваке изложене фотографије.

Наш напор да документујемо сцену и прикажемо је кроз артефакте само донекле иде ка овим визуелним успоменама и оним што оне откривају из до сада непрепознате историје града. Већ и сам начин излагања неуоквирених фотографија, које су биле изложене као филм што се још увек ради, или као стрип на зиду, говори о томе да смо хтели да избегнемо окоштавање које искуство ове сцене не трпи. Труд да нађемо и представимо документа која говоре о свакодневици полицијске присмотре тадашње музичке сцене (соба са графичким материјалима Гвида Обрадовића) био је усмерен ка реконструисању реалних околности у којима је она обитавала. Ишли смо толико далеко у овоме да смо, мало озбиљно, а мало шаљиво, избор послужења на отварању конципирали као избор робе широке потрошње пре 1980. – од "књаза милоша" и "раденске", преко вињака, до чоколадних бананица и боби-штапића – све са намером да верно представимо атмосферу периода.

Колико је овај део наше историје још непрепознат, мислим да највише говори сама чињеница да је ова поставка била у ствари прва изложба фотографија Горанке Матић из овог периода. Ако имате у виду то да је она своје недвосмислено признато уметничко име направила управо као учесник сцене о којој говоримо, тим је необичније да се нико никад није заинтересовао и уприличио овакав пресек њене документације (чија је ово тек можда једна десетина), од које је и оно што смо представили највећим делом први пут изложено јавном погледу.

На неки начин и сама Горанка Матић као и сви на отварању присутни представници времена које је било забележено на зидовима изложбеног простора функционисали су и као експонати, окренути млађој публици, ка којој је цела ова рекапитулативна авантура понајвише усмерена. На мајским трибинама са актерима ове сцене у Дому омладине просто је дирљиво било пратити питања која су постављали они који се тог времена не могу сећати – у ствари, њихова питања нису толико ни била битна, колико потреба да нађу референтни оквир у коме би се сами кретали, неку врсте своје претече која би им функционисала као пример. У томе и јесте основни разлог бављења овом темом данас – успостављање живе референтне тачке од које се може кренути даље, посебно ако тражимо корене модерне грађанске културе у нашој средини.

Последње буђење

Коначно, и име пројекта "Последња побуна" наставља се на традицију провокације, коју је нови талас претворио у део наше општепризнате модерне културне баштине. Извор имена је Која, а порука је јасна: ова побуна је била последња побуна вредна пажње и она је омогућила све остале побуњеничке гласове који су дошли после ње. Ако се са овим не слажете и ако вас можда оваква констатација вређа, онда је то прави разлог да учините нешто по том питању. А сасвим сигурно је последњи час.

Аутор је одговорни уредник Дома омладине Београда