Овога пута о безвољности

Општепозната ствар, коју и поред тога често понављам, јесте да су збирке прича, данас, нека врста књижевних сирочића, не зато што им се не зна отац, већ зато што изгледа да их (скоро) нико не жели у својој близини. Док се песнички чин још увек сматра као нешто најкњижевније у књижевној републици, док роман ту и тамо успева да се извуче из књижевног гета и постане мање или више јавна чињеница, збирка прича увек изнова стоји ту где јесте, између вина и воде, између поезије и романа.

Када се узме у обзир да је Михаило Пантић поетички везан за причу која никада не постаје део романа, онда се критичар збиља може запитати да ли између атмосфере Пантићевих прича и његове оданости жанру приче постоји нека дубља веза.

Чини ми се да збирка прича "Овога пута о болу" даје потврдан одговор на то питање. Наиме, две су речи кључне у овој Пантићевој збирци: једна је изговорена у наслову и лајтмотивски се понавља у цитатима који отварају свих пет поглавља ове Пантићеве збирке прича – то је реч бол. Друга реч остаје у сенци, неизговорена, а та је реч безвољност.

Атмосфера безвољности доминира готово свим причама сакупљеним у овој збирци: у њој се осликава повлашћени простор Пантићевог опуса, Нови Београд, тај мало више људски, мало мање хумани депо који се у Пантићевој прози више појављује као место недогађања прича, нудећи тако модерној урбанологији парадоксалну слику живе некрополе. У безвољности одјекују удари година Пантићевих јунака, а то су отприлике године Ахмета Нурудина увећане за једну деценију, таман онолико колико је потребно да се ништа више не пожели и ништа више не може. Најзад, безвољност је мото који је могуће прикачити уз ону микрозаједницу која је по природи ствари ослонац грађанског друштва, у временима док је оно постојало – а то је породица. У Пантићевој прози, ако породица уопште постоји, онда је то безвољно постојање, без унутрашње снаге и витализма, без смисла и циља.

Сада је јасно зашто овога пута Пантић пише о болу. Могао бих додати: о невидљивој боли. Пантићево интересовање пре свега је усмерено на егзистенцијалну бол, на бол егзистенције (пост)модерног човека којој нису неопходна ни hardcore историја, ни битна (политичка) времена, већ се тако рећи развија и одвија сама од себе, као резултат краха свих великих прича, па и оне најмање од свих великих – породичне приче. Управо зато Пантићеве приче увек рачунају на односе у микрозаједници, зато се чувају великих догађаја и великих коментара, зато Пантићев Нови Београд изгледа као неко издвојено острво препуњено спавачима који не могу да се пробуде из свог кошмарног егзистенцијалног сна, па тако остају спасени од кошмарне јаве. Пантићева проза је тако покушај да се уобличи бол свакодневице, бол животне испражњености, а не бол историјске пунине. Готово да бисмо могли рећи да је збирка "Овога пута о болу" на себе преузела један изворно модернистички задатак: да тој невидљивој, свакодневној боли да неки облик, да је учини видљивом.

Ето зашто, на крају крајева, ово мора бити збирка прича: ако је поезија знак вере у реч, а роман идентичан вољи за светом, онда прича остаје један, изворно нихилистички, жанр, жанр у који (готово) нико не верује и жанр који ни у шта не верује: ни у језик, ни у лиричност, ни у (романескни) свет. Дискретни трагови књижевности разасути по Пантићевом тексту више дочаравају лик писца који више не верује ни у шта, па ни у књижевност, него што пружају неку врсту утехе у дружењу са пријатељима из прошлости. Као резултат тог нихилизма, те свести о свеопштој потрошености Пантићеве приче некада делују сиромашно, али је та сиромашност интенционална: у питању је потреба да се остане доследан у неверовању, а не неспособности аутора да приче обогати. Али, ипак, најбоље странице Пантићеве прозе нису тамо где бол доказује зашто је главни јунак ових прича већ, управо, на оним местима у којима читалац наслућује стидљиву сенку нечега што излази из оквира сверазарајуће боли, било да је то писмо, телефонски позив, пецање, или трчање. Мале ствари које, у малим животима, могу бити велике и високе као катедрале.