"Херцеговачка Троја" остаје без Срба

Мостар – Име места Габела у Херцеговини постало је познато у широј јавности средином осамдесетих година прошлог века, када је мексички научник Роберто Салинас Прајс изнео интригантну тезу да је античка Троја била смештена управо овде, на обалама Неретве. Та теорија углавном је примљена са скепсом. Да ли су Данајци тројанског коња подметнули овде, или негде другде, вероватно ће остати вечита дилема, али је несумњиво да су се на подручју Габеле и околине често водиле битке и ратови.

Са географским положајем какав се пожелети може, уз десну обалу Неретве, на пола пута између Чапљине и Метковића, свега десетак километара од мора, са благом климом и издашном природом, Габела је одувек била мета освајача.

Својим изгледом месташце одудара од већине херцеговачких насеља: углавном су куће нанизане уз стрм брежуљак испресецан уским улицама са малим, збијеним кућама. Ту је некада био важан средњовековни трговачки центар, трговало се сољу, воћем и поврћем, вином, али и робовима. На врху брежуљка и данас постоје зидине средњовековног града, а међу рушевинама нађен је и један крилати лав уклесан у камен, као доказ да су и Млечани некада били овде.  

Трговачко умеће и вештину наследили су и данашњи становници Габеле: из овдашњих пластеника и са пажљиво обрађиваних њива на тржнице широм БиХ и суседних земаља одлазе тоне свежег воћа и поврћа.

– Овде је природа таква да човек који хоће и зна да ради никада не може бити гладан. А онај ко добро ради може да има и птичјег млека. Па овде на готово свакој њиви има врело, доста је сунца и топлине, све успева – говори један од најстаријих мештана, осамдесетогодишњи Јово Лојпур.

(/slika2)На питање шта мисле о теорији по којој је Троја била баш у њиховом селу, мештани не говоре ни потврдно, ни одрично – можда јесте, можда није, ко ће то знати. Још, чини се, нису сигурни да ли би то за њих било добро или лоше.

Габела је мешовите националне структуре. Од око две хиљаде становника већина су Хрвати. Срба је до 1992. године било око четири стотине. Након година проведених у избеглиштву, у обновљене домове вратило их се једва стотинак. Многе српске куће још су у рушевинама. Највећи број Срба из Габеле окупи се крајем јуна месеца у селу код цркве Успења Пресвете Богородице. Јер и Габела, као готово свако место у Херцеговини, има своје сећање на страдање. У порти цркве у Габели сахрањени су посмртни остаци четири стотине Срба из овог краја које су усташе убиле током Другог светског рата. 

– Било је и ратова и страдања. У сваком рату који је био наш народ овде је страдао, па и у овом последњем. Зато су данас људи из Габеле махом расељени далеко од Херцеговине. Много их се одселило у Србију, у Београд. Зато нам је жао што се сви више не укључе и не ангажују да се куће овде поправљају, да се људи враћају тамо одакле су потекли. Зашто и Влада Србије не би помогла ту обнову? Па ово је земља богомдана за живот, богата, издашна, то би свакоме било у интересу. Нажалост , сви одлазе па ће и Габела и цела долина Неретве временом остати без Срба – с тугом прича Лојпур, а док говори о родном крају и сузе му заискре у очима. И он је неколико година живео као прогнаник, па се вратио у своју кућу. Успео је, каже, да крене из почетка, па и да буде „међу првима у селу“ иако је већ у старости.

Надају се у Габели да ће и млађи свет пореклом одавде препознати угодно место за живот, или макар за зараду, јер што се овде засеје, не може да омане. Тако би макар нека угашена огњишта поново заискрила.