Статут Војводине, ипак, политичко питање

Пуних девет месеци од када је Скупштина Војводине усвојила предлог покрајинског статута још се не зна када ће се републички парламент изјашњавати о њему, а све више се чини да се то неће ни догодити ускоро. Првих месеци статут су критиковали само представници опозиције, а сада смо у ситуацији да и министар за државну управу и локалну самоуправу Милан Марковић (ДС) каже да је одредба којом би Војводина могла да доноси акте законске снаге – неуставна. Због тога био је на мети критике Покрајинског одбора Демократске странке, који наводи да оцену уставности може да износи само Уставни суд.

Ипак, ни та институција неће моћи да разреши чвор звани војвођански статут. Јер Уставни суд може да оцењује уставност статута Војводине тек кад он буде усвојен по процедури која је предвиђена за његово доношење. То значи – тек када Скупштина Србије буде дала сагласност а статут буде службено објављен, публикован и ступи на снагу. Уставни суд не може превентивно да оцењује сагласност статута са Уставом већ само накнадно, наводе у Уставном суду Србије разлоге због којих у овом часу оцена уставности тог документа немогућа.

Поједини стручњаци, инсистирајући на анонимности због тога што не желе да се уплићу у политичке борбе због статута, кажу да нема правног решења за овај проблем, јер Устав не предвиђа процедуру за случај ако договора нема, односно ако скупштина не да сагласност на статут (као што, рецимо, Устав прописује процедуру ако се не изабере влада – оставља јој се рок од 90 дана и ако то до тада не уради биће распуштена). „Овде те процедуре недостаје. Правни излаз из тога Устав не познаје, а ја, претпостављам, као и обично, да ће излаз бити у политичком договору. А то није експертско питање”, истиче један од стручњака за уставно право.

Професор Стеван Лилић, председник удружења Правници за демократију, подсећа да Уставни закон (новембар, 2006) изричито каже да сви закони морају бити усклађени са новим Уставом Србије до 31. децембра 2008. Проблем је у томе, како истиче, што још није донет закон о преносу надлежности на Војводину, који је неопходан да би се активирао статут. Он истиче да би „најбоље било правно решење овог питања, а то значи завршавање започете процедуре усвајањем закона о надлежностима у Скупштини Србије и давање сагласности на статут”.

– Али нису решена претходна питања. Морамо да се вратимо корак иза – а то је један политички договор и компромис на релацији Београд – Нови Сад, који би деблокирао скупштину и омогућио усвајање закона и статута, што би довело и до стабилности Србије. Јер ипак не можемо раздвојити политички и правни процес – објашњава Лилић.

Шта ако скупштина ипак не прихвати статут? Лилић сматра да је Устав Србије генерисао једну врсту уставне кризе везане за Војводину (дефинишући њену аутономију само територијално и не укључујући и друге компоненте) и ако статут не „прође” у републичком парламенту или се не нађе неко компромисно решење –улазимо у политичку кризу.

– Ако се, поред низа других ствари, овако једна важна ствар за Србију не реши онда како год окренеш мора да се ресетује цео систем а то значи – нови избори. Јер то би био неуспех политичког естаблишмента у Београду и Новом Саду и то би тражило превремене изборе – сматра Лилић.

Он каже да је правно могуће да Војвођани сами повуку статут из процедуре, али сматра да то не би било фер према њима, јер они су своју опцију већ дали и сада решење треба да понуди Београд. „То није само легитиман, него и легалан акт, јер је Предлог статута усвојен у Скупштини Војводине”, додаје он.

На питање да ли је правно могуће да се статут врати на дораду под именом правнотехничке редакције, проф. Лилић каже да јесте и да је он увек за такав „мекани” приступ, ако то може да „купи време”. Потребан је, како додаје, флексибилан приступ да би се акомодирало не само оно што политички естаблишмент у Београду сматра да је аутономија него како то и Војводина осећа.

– Стручњаци то знају али неће да кажу – крут приступ често може да доведе до пуцања уместо до решења неке ствари. Мислим да правна решења морају бити праћена одговарајућом политичком вољом. То мора да иде заједно. Порука из Новог Сада је: „То је суштина онога што ми тражимо, а како ћемо то да упакујемо језички, то је предмет расправе”. Мислим да то треба озбиљно узети у разматрање – каже Лилић.