Француски модел за потомство

Међу развијеним европским земљама, Француска има најдужу традицију кад је реч о бављењу проблемима становништва, тако да се већ деценијама истиче као пример земље са изразито развијеном политиком за повећање наталитета. Са 1,9 деце по жени данас, Француска се највише приближила Ирској која је са својом тоталном стопом фертилитета од 1,99 водећа у Европи.

Мада се не може занемарити чињеница да је и имиграциона политика ове земље такође допринела повећању природног прираштаја и пораста укупног броја становника, експерти тврде да само четвртина повећане популације може бити објашњена имиграцијом. С тим се не слажу заговарачи "чисте" Француске који тврде да природни прираштај чине заправо мали Арапи и Африканци. Мада им експерти не дају за право, они признају да ће утицај имиграната постати доминантан за развој становништва у првој деценији 21. века, тим пре што је досељено претежно муслиманско становништво из северноафричких земаља које има више репродуктивне норме.

Ово не умањује значај пронаталитетне политике у Француској која се помиње још у време Луја XIV у познатом "Едикту о браку", а која се готово цео век експлицитно води у овој земљи, после пада наталитета у 19. веку, а поготово после људских губитака у Првом светком рату и праве демографске драме која је наступила од 1935. године и трајала све до после Другог светског рата.

Прогресивни дечји додаци, разни једнократни породични додаци, породиљско и родитељско одсуство (које могу да користе оба родитеља), породиљске надокнаде, новчане надокнаде приликом рођења детета, подстицајна стамбена и кредитна политика, свеобухватна заштита мајке и детета, флексибилно радно време за мајке, олакшице у саобраћају и бонуси приликом куповине – само су неке од мера социјалног модела који Француска већ дуго спроводи уз чврсту подршку владе. Посебно се истиче значај дечјих додатака, чија је специфичност да расту од другог до петог детета и то линеарно за свако следеће дете.

Најважнији закон који је допринео знатном проширењу система породичних додатака донет је 1939. године (познати Code de la famille), али је због пада наталитета током Другог светског рата број олакшица повећан, за шта се посебно залагала влада првог послератног француског председника Шарла де Гола.

С циљем да се створе услови за троје деце у породици, током осамдесетих је политика за повећани наталитет још више прилагођена савременом добу и новим облицима породичног живота (ванбрачна заједница), а 1985. године је започета кампања "Отворимо Француску деци" када је повећан број изграђених игралишта и паркова, специјалних вртића, предшколских вртића и других едукативних играоница.

Данас се у ЕУ Француска помиње као добар пример како охрабрити жене да имају више деце. Осим што је укинут порез за запослене мајке, недавно им је понуђено 750 евра месечно у току годину дана уколико буду имале и треће дете. Широко приступачни јавни сервиси за бригу о деци, пак, чине да данас родитељи у Француској троше 30 одсто времена мање на бригу о потомству него, на пример, они у Великој Британији.

Специфичност француског модела је у томе што његов циљ није једностран. Ставке о забрани побачаја и продаји и рекламирању контрацептивних средстава из закона који је донет 1920. године укинуте су законом 1967. године пошто нису дале резултате. Штавише, према подацима УН из 2001. године Француска се налазила међу земљама које имају најлибералнији став према побачају, што показује да њен модел, осим пораста наталитета, има и друге циљеве: породичне, здравствене и социјалне, због чега и јесте јединствен у свету.