Francuski model za potomstvo

Među razvijenim evropskim zemljama, Francuska ima najdužu tradiciju kad je reč o bavljenju problemima stanovništva, tako da se već decenijama ističe kao primer zemlje sa izrazito razvijenom politikom za povećanje nataliteta. Sa 1,9 dece po ženi danas, Francuska se najviše približila Irskoj koja je sa svojom totalnom stopom fertiliteta od 1,99 vodeća u Evropi.

Mada se ne može zanemariti činjenica da je i imigraciona politika ove zemlje takođe doprinela povećanju prirodnog priraštaja i porasta ukupnog broja stanovnika, eksperti tvrde da samo četvrtina povećane populacije može biti objašnjena imigracijom. S tim se ne slažu zagovarači "čiste" Francuske koji tvrde da prirodni priraštaj čine zapravo mali Arapi i Afrikanci. Mada im eksperti ne daju za pravo, oni priznaju da će uticaj imigranata postati dominantan za razvoj stanovništva u prvoj deceniji 21. veka, tim pre što je doseljeno pretežno muslimansko stanovništvo iz severnoafričkih zemalja koje ima više reproduktivne norme.

Ovo ne umanjuje značaj pronatalitetne politike u Francuskoj koja se pominje još u vreme Luja XIV u poznatom "Ediktu o braku", a koja se gotovo ceo vek eksplicitno vodi u ovoj zemlji, posle pada nataliteta u 19. veku, a pogotovo posle ljudskih gubitaka u Prvom svetkom ratu i prave demografske drame koja je nastupila od 1935. godine i trajala sve do posle Drugog svetskog rata.

Progresivni dečji dodaci, razni jednokratni porodični dodaci, porodiljsko i roditeljsko odsustvo (koje mogu da koriste oba roditelja), porodiljske nadoknade, novčane nadoknade prilikom rođenja deteta, podsticajna stambena i kreditna politika, sveobuhvatna zaštita majke i deteta, fleksibilno radno vreme za majke, olakšice u saobraćaju i bonusi prilikom kupovine – samo su neke od mera socijalnog modela koji Francuska već dugo sprovodi uz čvrstu podršku vlade. Posebno se ističe značaj dečjih dodataka, čija je specifičnost da rastu od drugog do petog deteta i to linearno za svako sledeće dete.

Najvažniji zakon koji je doprineo znatnom proširenju sistema porodičnih dodataka donet je 1939. godine (poznati Code de la famille), ali je zbog pada nataliteta tokom Drugog svetskog rata broj olakšica povećan, za šta se posebno zalagala vlada prvog posleratnog francuskog predsednika Šarla de Gola.

S ciljem da se stvore uslovi za troje dece u porodici, tokom osamdesetih je politika za povećani natalitet još više prilagođena savremenom dobu i novim oblicima porodičnog života (vanbračna zajednica), a 1985. godine je započeta kampanja "Otvorimo Francusku deci" kada je povećan broj izgrađenih igrališta i parkova, specijalnih vrtića, predškolskih vrtića i drugih edukativnih igraonica.

Danas se u EU Francuska pominje kao dobar primer kako ohrabriti žene da imaju više dece. Osim što je ukinut porez za zaposlene majke, nedavno im je ponuđeno 750 evra mesečno u toku godinu dana ukoliko budu imale i treće dete. Široko pristupačni javni servisi za brigu o deci, pak, čine da danas roditelji u Francuskoj troše 30 odsto vremena manje na brigu o potomstvu nego, na primer, oni u Velikoj Britaniji.

Specifičnost francuskog modela je u tome što njegov cilj nije jednostran. Stavke o zabrani pobačaja i prodaji i reklamiranju kontraceptivnih sredstava iz zakona koji je donet 1920. godine ukinute su zakonom 1967. godine pošto nisu dale rezultate. Štaviše, prema podacima UN iz 2001. godine Francuska se nalazila među zemljama koje imaju najliberalniji stav prema pobačaju, što pokazuje da njen model, osim porasta nataliteta, ima i druge ciljeve: porodične, zdravstvene i socijalne, zbog čega i jeste jedinstven u svetu.