Услов за „бели шенген”

Како није могло да буде споразума о визним олакшицама за поједине групе грађана Србије (уведеним почетком прошле године) без истовременог потписа на споразум о реадмисији, тако је и за „бели шенген” (сада на видику, од почетка следеће године) услов да Србија прихватa своје држављане за које се у земљама Европске уније утврди да не поседују легална документа за боравак на Западу. Унија једноставно не жели да, отварајући сопствене границе према државама западног Балкана, себи направи још веће проблеме код куће.

– Уколико се од почетка примене „белог шенгена” испостави да су држављани Србије, мимо грађана Косова, и даље заинтересовани да добију азил у земљама Западне Европе, можемо поново очекивати визна ограничења – упозорава Данило Ракић, из невладине организације Група „484”, објашњавајући да ми, према ставу ЕУ, „потенцијалне мигранте треба да држимо што даље од ЕУ” и да у свету „то, напросто, тако функционише: ако имате велики број тражилаца азила из неке земље, намеће се визни режим”.

Ракић наводи пример Чешке, којој је Канада пре неколико година укинула визе. Сада грађани Чешке, превасходно ромске националности, у великом броју траже азил у Канади, јер то право немају у ЕУ будући да је Чешка чланица ЕУ, па је питање увођења канадских виза за чешке грађане поново актуелизовано.

Уз упозорење да је визна либерализација неодвојива од реадмисије, Ракић подсећа на то да је ранијих година „Србија перципирана као веома проблематична земља што се тиче миграционих токова”. У немачкој амбасади су, прича Ракић, својевремено рачунали колика је вероватноћа да држављани Србије затраже азил у њиховој земљи. Дошли су до закључка да се налазимо тик уз Кину, чији се број држављана не може ни поредити са оним које има Србија.

Или, према подацима УНХЦР, пренетим у пројекту „Ка белој шенгенској листи“, Групе „484”, у 2005. години, по броју поднетих захтева за азил, Србија (тада заједно са Црном Гором) била је прва у свету као земља порекла тражилаца азила, са 22.109 захтева, а у 2006. години на четвртом месту, са 15.647 захтева, иза Ирака, Кине и Русије. По истом критеријуму, Србија (и Црна Гора), у 2006. години, била је на другом месту у Европи, иза Ирака, а у државама ЕУ на трећем, иза Ирака и Руске Федерације. Непромењене позиције (у свету, Европи и ЕУ) Србија је задржала и у првом полугодишту 2007. године.

Сличан проблем имала је и Румунија, деведесетих година прошлог века, када је велики број њених грађана, пре свега Рома, тражио азил у земљама Западне Европе. Према неким незваничним сазнањима, Румунија је решила тај проблем тако што је наметнула својим држављанима који су злоупотребили право на азил једну врсту ограничења у издавању путних докумената. Србија, према Ракићевим речима, има уставно ограничење, не може некоме ко је тражио азил да укине право на слободно кретање, односно право на путну исправу.

Од 1999. ЕУ посебно ради на изградњи свеобухватне стратегије у области миграција, јер у њене земље сваке године уђе више од 100.000 илегалних миграната. Стање илегалних миграција тамо је до те мере алармантно да је, према оцени изнетој у поменутом пројекту, један од главних критеријума за одлуку да ли ће се нека држава наћи на позитивној односно негативној листи визног режима њена способност да успешно контролише нелегалне миграције сопствених држављана, односно странаца који преко територије те државе доспевају у ЕУ. А, очигледан пример тога какав значај ЕУ придаје проблематици миграција је и чињеница да је Европска комисија предвидела готово четири милијарде евра за период од 2007. до 2013. године за питања миграција.

Наша земља је почетком ове године усвојила Стратегију о реинтеграцији повратника. Истичући да је њен нацрт састављен чак четири године раније, Ракић, који је аутор прве верзије тог нацрта, каже да смо ми „под притиском европских интеграција” сачинили тај документ.

– Чињеница је да се то никада не би урадило да то није постављено као предуслов за европске интеграције, односно за визну либерализацију – истиче наш саговорник и додаје да се највећи део средстава за спровођење ове стратегије очекује од страних донатора, а мањи део из буџета.

Не постоје прецизни подаци о броју повратника из западних земаља у Србију од 2000. године. Збрајањем захтева за депортовање који су упућени нашим властима и добровољних повратника, дошло се до броја од око 40.000 људи, „за које постоји статистички траг”. Наиме, ова невладина организација има сазнања да је МУП Србије од 2000. године из западних земаља добио више од 27.000 захтева за депортовање држављана Србије који су у тим земљама боравили без важећих докумената. Поред тога, преко Међународне организације за миграције враћено је још 13.000 људи.

– Међутим, вероватно је реч о још већем броју повратника – наглашава Ракић, који истиче и да МУП стално добија похвале од Европске комисије и од полицајаца из других земаља ЕУ у вези са реадмисијом.

Биљана Чпајак