Uslov za „beli šengen”

Kako nije moglo da bude sporazuma o viznim olakšicama za pojedine grupe građana Srbije (uvedenim početkom prošle godine) bez istovremenog potpisa na sporazum o readmisiji, tako je i za „beli šengen” (sada na vidiku, od početka sledeće godine) uslov da Srbija prihvata svoje državljane za koje se u zemljama Evropske unije utvrdi da ne poseduju legalna dokumenta za boravak na Zapadu. Unija jednostavno ne želi da, otvarajući sopstvene granice prema državama zapadnog Balkana, sebi napravi još veće probleme kod kuće.

– Ukoliko se od početka primene „belog šengena” ispostavi da su državljani Srbije, mimo građana Kosova, i dalje zainteresovani da dobiju azil u zemljama Zapadne Evrope, možemo ponovo očekivati vizna ograničenja – upozorava Danilo Rakić, iz nevladine organizacije Grupa „484”, objašnjavajući da mi, prema stavu EU, „potencijalne migrante treba da držimo što dalje od EU” i da u svetu „to, naprosto, tako funkcioniše: ako imate veliki broj tražilaca azila iz neke zemlje, nameće se vizni režim”.

Rakić navodi primer Češke, kojoj je Kanada pre nekoliko godina ukinula vize. Sada građani Češke, prevashodno romske nacionalnosti, u velikom broju traže azil u Kanadi, jer to pravo nemaju u EU budući da je Češka članica EU, pa je pitanje uvođenja kanadskih viza za češke građane ponovo aktuelizovano.

Uz upozorenje da je vizna liberalizacija neodvojiva od readmisije, Rakić podseća na to da je ranijih godina „Srbija percipirana kao veoma problematična zemlja što se tiče migracionih tokova”. U nemačkoj ambasadi su, priča Rakić, svojevremeno računali kolika je verovatnoća da državljani Srbije zatraže azil u njihovoj zemlji. Došli su do zaključka da se nalazimo tik uz Kinu, čiji se broj državljana ne može ni porediti sa onim koje ima Srbija.

Ili, prema podacima UNHCR, prenetim u projektu „Ka beloj šengenskoj listi“, Grupe „484”, u 2005. godini, po broju podnetih zahteva za azil, Srbija (tada zajedno sa Crnom Gorom) bila je prva u svetu kao zemlja porekla tražilaca azila, sa 22.109 zahteva, a u 2006. godini na četvrtom mestu, sa 15.647 zahteva, iza Iraka, Kine i Rusije. Po istom kriterijumu, Srbija (i Crna Gora), u 2006. godini, bila je na drugom mestu u Evropi, iza Iraka, a u državama EU na trećem, iza Iraka i Ruske Federacije. Nepromenjene pozicije (u svetu, Evropi i EU) Srbija je zadržala i u prvom polugodištu 2007. godine.

Sličan problem imala je i Rumunija, devedesetih godina prošlog veka, kada je veliki broj njenih građana, pre svega Roma, tražio azil u zemljama Zapadne Evrope. Prema nekim nezvaničnim saznanjima, Rumunija je rešila taj problem tako što je nametnula svojim državljanima koji su zloupotrebili pravo na azil jednu vrstu ograničenja u izdavanju putnih dokumenata. Srbija, prema Rakićevim rečima, ima ustavno ograničenje, ne može nekome ko je tražio azil da ukine pravo na slobodno kretanje, odnosno pravo na putnu ispravu.

Od 1999. EU posebno radi na izgradnji sveobuhvatne strategije u oblasti migracija, jer u njene zemlje svake godine uđe više od 100.000 ilegalnih migranata. Stanje ilegalnih migracija tamo je do te mere alarmantno da je, prema oceni iznetoj u pomenutom projektu, jedan od glavnih kriterijuma za odluku da li će se neka država naći na pozitivnoj odnosno negativnoj listi viznog režima njena sposobnost da uspešno kontroliše nelegalne migracije sopstvenih državljana, odnosno stranaca koji preko teritorije te države dospevaju u EU. A, očigledan primer toga kakav značaj EU pridaje problematici migracija je i činjenica da je Evropska komisija predvidela gotovo četiri milijarde evra za period od 2007. do 2013. godine za pitanja migracija.

Naša zemlja je početkom ove godine usvojila Strategiju o reintegraciji povratnika. Ističući da je njen nacrt sastavljen čak četiri godine ranije, Rakić, koji je autor prve verzije tog nacrta, kaže da smo mi „pod pritiskom evropskih integracija” sačinili taj dokument.

– Činjenica je da se to nikada ne bi uradilo da to nije postavljeno kao preduslov za evropske integracije, odnosno za viznu liberalizaciju – ističe naš sagovornik i dodaje da se najveći deo sredstava za sprovođenje ove strategije očekuje od stranih donatora, a manji deo iz budžeta.

Ne postoje precizni podaci o broju povratnika iz zapadnih zemalja u Srbiju od 2000. godine. Zbrajanjem zahteva za deportovanje koji su upućeni našim vlastima i dobrovoljnih povratnika, došlo se do broja od oko 40.000 ljudi, „za koje postoji statistički trag”. Naime, ova nevladina organizacija ima saznanja da je MUP Srbije od 2000. godine iz zapadnih zemalja dobio više od 27.000 zahteva za deportovanje državljana Srbije koji su u tim zemljama boravili bez važećih dokumenata. Pored toga, preko Međunarodne organizacije za migracije vraćeno je još 13.000 ljudi.

– Međutim, verovatno je reč o još većem broju povratnika – naglašava Rakić, koji ističe i da MUP stalno dobija pohvale od Evropske komisije i od policajaca iz drugih zemalja EU u vezi sa readmisijom.

Biljana Čpajak