Јефтини станови и обећања

Талас масовне непрофитне станоградње није први пут запљуснуо Србију. Држава је у последњих девет година у неколико наврата најављивала градњу хиљада станова годишње под невероватно повољним условима за куповину, са минималним годишњим каматама. Циљна група су били млади брачни парови, полиција, војска, научници… Број грађана који се уселило у те станове, осим оних 1.100 које је град Београд из свог буџета саградио, није ни приближан обећаваном.

Грандиозни пројекат „100.000 станова у првој декади новог миленијума” промовисао је 2000. године тадашњи председник државе Слободан Милошевић. Те године је обећавана изградња 10.000 станова широм Србије под више него повољним условима – 700 немачких марака по метру квадратном, са учешћем од 30 одсто и роком отплате од 20 година, уз годишњу камату од пет одсто.

Према грубим проценама, завршено је тек нешто више од 10 одсто станова, а широм Србије су остале недовршене грађевине. Новац је престао да дотиче, власт се променила, па је и градња стала. Градилишта је 2001. године од Дирекције за обнову земље, којом је руководио Милутин Мркоњић, садашњи министар за инфраструктуру, преузела Грађевинска дирекција Србије, њен правни наследник. Општине нису пристале да плаћају трошкове комуналног опремања, нити да дају земљиште џабе, па цена саграђених квадрата није могла да остане иста. Грађевинска дирекција Србије је прве зграде завршила тек пре три године.
Преузето је 127 локација у 95 градова. Уз сагласност Владе Србије радови су обустављени на 26 локација и оне су враћене првобитним корисницима, а на свим тим локацијама била је планирана изградња 2.589 станова. Објекти на 14 локација су конзервирани због нерешених имовинскоправних односа и економске неисплативости њиховог завршетка. Општине су преузеле даље финансирање на 11 локација са укупно 331 станом.
Када се све сабере, Грађевинска дирекција Србије изградила је 2.688 станова у 50 градова, од потенцијалне могућности изградње око 4.500 станова. Влади Србије је, на основу ранијих улагања, предала 622 стана по субвенционисаној цени, док су остали понуђени по тржишним ценама, јер ова фирма као друштво са ограниченом одговорношћу послују у складу са тржишним принципима. Ипак, остало је више од хиљаду станова „на лагеру”, који у унутрашњости Србије не могу да пронађу купце.

По сличном рецепту у сарадњи са локалним самоуправама, Војском Србије и банкама држава ће се, опет на предлог Милутина Мркоњића, упустити у изградњу станова (који би за око 40 одсто били јефтинији од оних на тржишту), али само као посредник и са мањим амбицијама. Истина, и Драгослав Шумарац, министар за грађевину у влади Зорана Ђинђића, такође је припремао националну стратегију стамбене изградње за три до четири хиљаде станова. Пронађене су локације у Београду, Новом Саду, Суботици, Нишу... банке су обећавале кредите, Министарство финансија је радило на њиховом осигурању, али све се на томе завршило.

Ако се изузму станови из Фонда солидарности и станови за социјално угрожене категорије становништва, који се граде по Србији, Београд је једини успео да докаже да је могуће изгурати причу изградње јефтиних станова до краја. Скупштина града је из буџета до сада изградила 1.100 станова за запослене у градским службама, јавним предузећима, школству, здравству... Власници станова су квадратни метар плаћали 750 евра по метру квадратном, са учешћем од 20 одсто, годишњом каматом од 0,5 одсто и роком отплате 20 година. Овај рецепт, који се показао као добар, Скупштина града и даље промењује.

– Из програма 2.000 непрофитних станова, 98 ће бити завршено у септембру, а до 2011. године и остали. Завршен је конкурс за првих 1.000 станова, а колико је интересовање говори податак да је на један стан конкурисало седам људи – каже Зоран Костић, председник Стамбене комисије и члан Градског већа.

Маријана Авакумовић