Дијамантски рез

Да је у аутомобилима којима је Џон Дилинџер крстарио Америком постојао радио-апарат на њему би се могла чути музика слична оној коју снима Илин Џуел. Неки би рекли да се свака песма коју отпева ова млада певачица, рођена 1979. године, може наћи у радио-шоу Боба Дилана „Theme Time Radio Hour”. Ту врсту профињеног традиционализма, обогаћеног искуством које доноси пасионирано слушање песама снимљених у „Sun” студију и оних из доба тзв. британске инвазије, носи њена музика.

За разлику од Мадлен Пејру и Норе Џонс, певачица сличне оријентације, Илин Џуел је својој музици дала оштре рокерске ивице. То је нарочито дошло до изражаја на новом албуму „Sea Of Tears”. Њен глас има прецизност дијаманта који сече стакло, мирноћу и фокусираност играча покера. Фини меланхолични преливи и кулерски фазон доносе рокерску резолутност.

Њен претходни албум „Letters From Sinners & Strangers” будио је асоцијације на време и прилике приказане у филмовима „Бони и Клајд” и „Грисомова банда”. Нови води у шездесете године прошлог века, када се збио велики рокенрол преврат. Стихови из песме „Final Hour”: I’m sick and tired of being sick and tired/I wanna live like I’m on fire” одлично представљају емотивну акробатику која је обележила то доба.

Нису сви који су заволели рок музику у време које евоцира нови албум Илин Џуел то урадили због њеног одметничког духа и превратничке природе. Неки су то учинили зато што су тамо пронашли начин како да се изборе са адолесцентном тугом. Неке песме из тог времена „Heart Of Stone”, You’re A Better Man Than I” или We’ve Gotta Get Out Of This Place”, на пример – функционисале су као средства за сублимацију тинејџерске меланхолије. Песме са плоче Илин Џуел делују на исти начин. Нарочиту лековитост има интерпретација нумере „I’m Gonna Dress In Black”, преузете из репертоара ирског бенда „Them”, у којем је певао Ван Морисон. Оригинални напеви – „Rain Roll In”, „Fading Memory”, „Codeine Arms” – делују слично.

Илин Џуел није сама у подухвату преиспитивања корена рокерске осећајности. Прати је изузетан бенд. Највећу помоћ има од гитаристе Џерија Милера који свира као да је позајмио прсте од Скотија Мура, а уши од Кита Ричардса. Треба га чути у песми „Shakin’ All Over”, старом хиту енглеског бенда „Johnny Kidd & The Pirates”, па схватити зашто је електрична гитара највећи изум 20. века.

За оне чије су координате осећајности постављене тамо где су сугерисале Бе-стране синглова „TheRollingStonesa”, албум „SeaOfTears” је ултимативна понуда. Илин Џуел звучи као да Лусинда Вилијамс наступа, средином шездесетих година прошлог века, у пратњи „Stonesa”, у лондонском клубу „Crawdaddy”. Или можда као белопута праунука Били Холидеј, уз Елвисов бенд, у некој рок јазбини у Мемфису. Тако вам је то. Не може се више од тога у овој музици.