Dijamantski rez

Da je u automobilima kojima je Džon Dilindžer krstario Amerikom postojao radio-aparat na njemu bi se mogla čuti muzika slična onoj koju snima Ilin Džuel. Neki bi rekli da se svaka pesma koju otpeva ova mlada pevačica, rođena 1979. godine, može naći u radio-šou Boba Dilana „Theme Time Radio Hour”. Tu vrstu profinjenog tradicionalizma, obogaćenog iskustvom koje donosi pasionirano slušanje pesama snimljenih u „Sun” studiju i onih iz doba tzv. britanske invazije, nosi njena muzika.

Za razliku od Madlen Pejru i Nore Džons, pevačica slične orijentacije, Ilin Džuel je svojoj muzici dala oštre rokerske ivice. To je naročito došlo do izražaja na novom albumu „Sea Of Tears”. Njen glas ima preciznost dijamanta koji seče staklo, mirnoću i fokusiranost igrača pokera. Fini melanholični prelivi i kulerski fazon donose rokersku rezolutnost.

Njen prethodni album „Letters From Sinners & Strangers” budio je asocijacije na vreme i prilike prikazane u filmovima „Boni i Klajd” i „Grisomova banda”. Novi vodi u šezdesete godine prošlog veka, kada se zbio veliki rokenrol prevrat. Stihovi iz pesme „Final Hour”: I’m sick and tired of being sick and tired/I wanna live like I’m on fire” odlično predstavljaju emotivnu akrobatiku koja je obeležila to doba.

Nisu svi koji su zavoleli rok muziku u vreme koje evocira novi album Ilin Džuel to uradili zbog njenog odmetničkog duha i prevratničke prirode. Neki su to učinili zato što su tamo pronašli način kako da se izbore sa adolescentnom tugom. Neke pesme iz tog vremena „Heart Of Stone”, You’re A Better Man Than I” ili We’ve Gotta Get Out Of This Place”, na primer – funkcionisale su kao sredstva za sublimaciju tinejdžerske melanholije. Pesme sa ploče Ilin Džuel deluju na isti način. Naročitu lekovitost ima interpretacija numere „I’m Gonna Dress In Black”, preuzete iz repertoara irskog benda „Them”, u kojem je pevao Van Morison. Originalni napevi – „Rain Roll In”, „Fading Memory”, „Codeine Arms” – deluju slično.

Ilin Džuel nije sama u poduhvatu preispitivanja korena rokerske osećajnosti. Prati je izuzetan bend. Najveću pomoć ima od gitariste Džerija Milera koji svira kao da je pozajmio prste od Skotija Mura, a uši od Kita Ričardsa. Treba ga čuti u pesmi „Shakin’ All Over”, starom hitu engleskog benda „Johnny Kidd & The Pirates”, pa shvatiti zašto je električna gitara najveći izum 20. veka.

Za one čije su koordinate osećajnosti postavljene tamo gde su sugerisale Be-strane singlova „TheRollingStonesa”, album „SeaOfTears” je ultimativna ponuda. Ilin Džuel zvuči kao da Lusinda Vilijams nastupa, sredinom šezdesetih godina prošlog veka, u pratnji „Stonesa”, u londonskom klubu „Crawdaddy”. Ili možda kao beloputa praunuka Bili Holidej, uz Elvisov bend, u nekoj rok jazbini u Memfisu. Tako vam je to. Ne može se više od toga u ovoj muzici.