Ко се јавља дечјој СОС линији

Најлогичније је да дете има подршку у својој породици. Ако је нема онда настаје проблем. Зашто дете нема подршку у породици? Један од разлога је тај што је у последњих двадесетак година дошло до њене дезинтеграције.

У школи дете може да ствара проблеме и ако наставници позову родитеље на разговор у педагошко-психолошку службу, а ако се они не одазову онда се проблем увећава. То дете ће у првом тренутку бити срећно што мама и тата нису дошли, али касније ће бити разочарано.

Ту, дакле, једна карика недостаје. Школа као васпитна установа нормално функционише ако је све у реду. Али требало би да постоји уходани механизам за ситуације кад у школи уоче проблем и да могу одмах да га решавају у сарадњи с родитељима. Школа може да позове полицију, ако је реч о нечијој агресији, али тада је већ касно.

У школама постоје педагози и психолози, међутим, деца их не сматрају особама којима могу да се повере. И даље се суочавамо са старом праксом да наставници говоре: ниси добар, ићи ћеш код педагога. Значи педагог није представљан као човек од поверења. Реч је о пребацивању одговорности: ја сам беспомоћна, али ћу те уплашити педагогом и психологом. Тако се формира свест и код детета и код родитеља да кад ученик каже да је ишао код педагога-психолога онда је то нешто најгоре. Свакако, ствар се не сме уопштавати.

Морамо формирати тимове и деловати превентивно, већ у најмлађем узрасту, још у вртићу кад се могу уочити први проблеми (хиперактивна или агресивна деца). Ако таква деца нису препозната на време, касније ће проблеми бити већи. Они у школи слабије слушају, слабије читају, имају слабију пажњу итд. Дешава се да учитељица хоће да пребаци таквог ученика у друго одељење, уз образложење да треба да промени средину. Исто тако, родитељи се љуте на дете кад нема добре оцене, па оно више не сме ни да их помиње. И тако деца доспевају до пубертетског доба с многим неразрешеним ситуацијама и дилемама.

СОС линији се јављају деца која се суочавају с недостатком концентрације и потешкоћама у савладавању школског градива. Деца не знају да уче. Не мора сваки родитељ да учи дете како се учи. Али наставник би требало да их научи.

То не значида само школа треба да васпитава децу. Родитељи су најважнији, затим остали. Али ми не знамо какви су односи међу родитељима и да ли деца уче агресивност у породици. С друге стране, бити демократичан у породици не значи да границе у понашању за дете не постоје. Напротив, границе, и казне, морају да постоје.

Дечијој СОС линији у Србији, која ради 24 сата 365 дана у години, јављају се деца од девет до 15-16 година. У 80 одсто случајева то су адолесценти. Али јављају се и одрасли, разведени родитељи, потенцијалне самоубице… Ипак, већином се јављају млађи адолесценти који имају проблеме у односима са вршњацима. Често је реч о нападу на слабијег који је мета неког физички јачег због неостварених жеља и потреба.

Јер незадовољства на неком другом плану исказују се кроз малтретирање вршњака. Онда то дете, такво, унижено, понижено, постаје потенцијални агресор, јер ће и оно наћи неког другог ко ће се појавити као његова жртва. То су класичне приче о насиљу: жртва постаје агресор. Недавно ме је ноћу звало дете и причало управо то – на који начин га је малтретирала група вршњака, од тога да му узимају паре, скидају мајице, ћушкају га кад прођу поред њега. Онда ми је он у том телефонском разговору рекао – једино решење је нож. И онда смо причали о опцијама шта ће тај нож да донесе њему и њима. Питам га шта после ножа? Па не знам. Суочавање с реалношћу било је болно али и неопходно. Рекао је да ће размислити о последицама. Ако дете не суочите с последицама импулсивних поступака онда је ситуација високо ризична. Јер деца се суочавају с кризом идентитета, излазе из породичног круга, доспевају у друштво вршњака, што за њих може да буде врло болно ако та комуникација није добра и ако нису прихваћени.

Ми кроз разговор сазнајемо и то која је особа од поверења за дете које нам се јавља. Мајке су од највећег поверења, затим друг или другарица, па остали.

*Супервизор дечије СОС линије, психолог