Весели галеб из Малаге

Од нашег специјалног извештача
Још са 14 година почео је да се бави глумом. Прво у родној Малаги (рођен је у том шпанском граду 1960. године), а затим у Мадриду у којем је касније студирао глуму. Секс симбола осамдесетих и деведесетих година прошлог века – шпанског глумца Антонија Бандераса – упознали смо тек када је закорачио на велики екран и то малом улогом у филму Педра Алмодовара „Лавиринт страсти”. За његову успешну каријеру позоришног глумца, у угледном театру Национални драмски студио, мало се тада знало.

Педро Алмодовар је можда заиста преокренуо судбину Антонија Бандераса. Постали су сарадници и у филмовима „Матадор”, „Закон жеље”, „Жене на ивици нервног слома”, а обојица светску славу постижу контроверзним филмом „Вежи ме” (1990).

Одавно је већ Бандерас освојио и Холивуд, али и срце Мелани Грифит с којом живи у срећном браку и с којом има ћерку. Виђен је у филмовима „Евита”, с Мадоном и Џонатаном Прајсом, у „Атентаторима” са Силвестером Сталонеом, „Мамбо кингс” са Арманом Асантеом, „Маска Зороа” са сер Ентонијем Хопкинсом и Кетрин Зитом Џонс, а ускоро ћемо га гледати и у новом филму Вудија Алена, чему се Бандерас посебно радује.

Све у свему, чини се да је овај темпераментни Шпанац с лакоћом остварио „амерички сан” који многи рођени Американци нису остварили. Усред Холивуда је основао и независну продуцентску кућу „Зелени месец” у којима је већ остварио и своја два самостална редитељска филма – „Лудило у Алабами” и „Летња киша”. Овај потоњи имао је недавно почасну пројекцију на 44. Фестивалу у Карловим Варима, у част његовог творца, којем је припао такозвани председнички Кристални глобус за изузетан допринос светском филму...

Мало Вам је било глумачких изазова, па сте своју делатност проширили и на продукцију и режију. Шта Вас је на то нагнало, храброст или радозналост?

Само сам хтео да с публиком поделим европско искуство и личне кинематографске погледе. Мислим да је то жеља сваког уметника. То раде и сликари, музичари, желе да комуницирају и деле своје погледе на стварност и фантазију, на односе међу људима. С друге стране, био сам извођач туђих пројеката толико дуго и одједном ми се учинило да сам добио позив с друге стране камере. Тај унутрашњи глас ми је једног дана рекао: „ОК, сада је ред на тебе”.

За први изазов Ви сте одабрали причу о односу црнаца и белаца, о неким од америчких митова, америчком сну, а при томе сте и веома критични. Ризиковали сте да неко можда каже: „Хеј, шта има овај Шпанац да нам прича о америчком Југу”?

Био сам свестан свих ризика. Могли су тако да кажу и за Оливера Стоуна, да се питају зашто он снима филмове о Салвадору или Куби. Могли су да се питају зашто Алан Паркер снима филм о Еви Дуарте Перон или „Мисисипи у пламену”. Нису то ствари о којима ја треба да судим. Не заборавите да су прве представе које ми Европљани имамо о Америци створили управо редитељи Европљани – Били Вајдлер, Ернст Лубиц, Фриц Ланг, Алфред Хичкок и други. „Лудило у Алабами”, да се разумемо, нисам снимао да бих судио било коме. Једноставно, било ми је потребно уточиште од великих студија. Филмом „Маска Зороа” инкасирао сам продуцентима велики новац. Био ми је потребан међупростор, предах, почео сам да тражим пројекте које бих сам могао да режирам и тако наишао на сценарио за „Лудило у Алабами”.

Шта Вас је у том сценарију највише привукло, лик Лусил којег у филму тумачи Мелани Грифит?

Привукло ме је то што сам схватио да пред собом имам причу с рефлексијама права на социјалну слободу, на људска права и то на потпуно другачији начин од свега што сам пре прочитао. Схватио сам да ће то бити филм који ће од самог почетка захтевати од публике да „ради” с њим. Да ће давати публици информацију која ће им већ у следећем кадру измаћи и да ће то бити узајамна игра до краја. Можда сам за редитељско дебитовање могао да одаберем лакши пројекат, али онда никада не бих био у прилици да осетим такву страст.

Јесте ли имали проблема с филмским цензорима?

Не знам како ми је то пошло за руком, али измакао сам се цензорима иако су многи овај мој филм сматрали „политички некоректним”.

Такве проблеме нисте имали с „Летњом кишом” јер је ово другачија врста филма?

У сваком се филму може пронаћи нешто због чега би му „комисије за заштиту морала” могле пришити лошу ознаку или посебно упозорење. Што се мене тиче, апсолутно сам против цензуре још од времена када сам у Шпанији снимао филмове. Да сам се бојао цензуре онда никада не бих снимао филмове с Педром Алмодоваром. Када смо својевремено дошли у Америку с филмом „Вежи ме”, Педров филм је у америчким биоскопима одмах добио ознаку икс. Зашто? Зато што је то била прича о човеку који је киднаповао жену, отишао с њом у кревет, а она се заљубила у њега и остала с њим. Сећам се да је у исто време „Дизни” произвео дугометражни анимирани филм „Лепотица и звер”, чији је садржај у основи исти. Звер киднапује лепотицу, лепотица се заљубљује у њега и они остају заједно. Какво лицемерје, како неговање дуплих стандарда!

Ви сте ипак остали у таквој Америци?

Јесам јер има у тој земљи много ствари које ми се допадају. То је веома прагматична земља у којој вам се нуди могућност да играте игре које волите.

Нисте заувек рекли збогом Алмодовару?

Никако! Сигуран сам да ће нам се једног дана путеви поново укрстити на обострано задовољство. И један и други смо довољно млади.

Ускоро ћете радити с Вудијем Аленом, прижељкивали сте тако нешто?

Јесам, и те како! Он је толико аутентичан, интелигентан, духовит и непредвидив. Волим начин на који он гледа на живот. Узбуђење што ћу радити с њим могу једино да упоредим са узбуђењем које сам као деветнаестогодишњак осетио гледајући Бертолучијев „Двадесети век”. Не могу много да вам кажем о Вудијевом новом филму, осим да и даље има радни наслов „Неименовани пројекат Вудија Алена” и да ћу у њему играти с Наоми Вотс, сер Ентонијем Хопкинсом и да ће нам се, као нова Аленова муза, придружити и Фрида Пинто.

Шта сте за ових 25 година тако корисног научили у Холивуду?

Не толико о свом професионалном животу, колико о животу самом по себи, о односима с другим људима, породици и о очинству. Мој „универзитет” у Холивуду је школа о животу, а не о глуми.

Ваш брак с Мелани многи називају најстабилнијим холивудским браком?

То као да многе изненађује, као да многима и смета. Таблоиди нас дуго нису остављали на миру, а сви ти што јуре да ухвате „како нам брак пропада”, никада неће имати оно што ја имам – осећај задовољства, јединствености и дељења истих погледа на живот и свет, са особом која је поред мене.

Ви и Пабло Пикасо важите за две најславније личности из Малаге?

Он је био већи и јачи од живота и свакако славнији од мене. Много га волим, чак поседујем и две његове слике. Када сам почињао каријеру, себи сам често говорио како је Пабло Пикасо одрастао на улицама Малаге и да, уколико будем доследан себи и истрајно се борим, могу успети као и он. А Пабло Пикасо је ванвременска легенда.

Постоји ли још неко кога сматрате легендом?

Роберт де Ниро! Он је глумац којем се апсолутно највише дивим. Када смо се упознали на једном холивудском пријему, он се руковао и спонтано другарски пољубио, тапшући ме по леђима. То ми је био знак да смо исте, медитеранске крви. Моји хероји су још и Стенли Кјубрик, Орсон Велс, Дејвид Линч и, наравно, Алмодовар...