Прва хармоника света

Петровац на Млави – Због њега странци играју „Жикино коло”, а „’Aјде, Јано” диже на ноге публику која једва да је чула за Србију, и то на концерту класичне музике. Највећа фирма на свету за израду хармоника „Бугари” по његовом пројекту направила је хармонику са четвртином тона. Три године заредом његов оркестар у којем нема ниједног Србина носи титулу најбољег оркестра српског фолклора у Швајцарској и Европи.

Срђан Вукашиновић (26) с поносом истиче да је један од малобројних Срба код нас и у свету који живe од хармонике на којој не свирају народну, већ – класичну музику. Овај вишеструки првак Србије у извођењу класичне музике на хармоници – у шеснаестој години у овој категорији освојио је титулу првака света.

Срђана и Слађана Вукашиновића (23), који је кренуо братовљевим стопама, или боље рећи „прстима” на клавиру, затекли смо на одмору у родитељској кући у Петровцу на Млави. Швајцарска је лепа, кажу, али овде „пуне батерије”. У кући су два клавира и најмање шест хармоника, ко зна колико микрофона, звучника, миксета, да се отвори продавница... Нешто је њихово, нешто њихових родитеља. Јер и Споменка Вукашиновић и оркестар Новице Добрњца добро су познати у народној музици. Нема звезде са којом нису сарађивали. „Ово је најбољи посао у овом делу Србије”, кажу углас, „а посла за добре музичаре увек има”. То што су им се деца определила за класичну, а не народну музику – њих не чуди.

– Одмалена смо знали да ће се бавити музиком. Никада нисмо утицали на њихове изборе и поносни смо што су изабрали тежи али најбољи пут – причају Споменка и Новица.

Срђан се не сећа када је почео да свира, јер хармоника као да је одувек била ту...

– Чим сам је узео у руке, знао сам да ће ми бити цео живот... Прве ноте сам учио од оца и на његову иницијативу уписао сам музичку школу, није хтео да будем самоук као он – прича нам старији брат Вукашиновић, док млађи пребира по диркама клавира.

Кад је почео да се такмичи – освојио је све што је могло да се освоји у Србији. А онда га је 1999. године његов професор и ментор Мирослав Јанкех питао да ли жели светски трофеј.

– Те године је било бомбардовање, нико није размишљао о такмичењима. Вежбао сам сваки дан, а на такмичењу у Шпанији био сам једини представник Србије. Сећам се да друге такмичаре нисам ни слушао, био сам спреман, иако нервозан што наступам под редним бројем 13 – прича Срђан и додаје уз осмех да му је од тада 13 срећан број.

Хармоника с којом је победио била је половна. Диплома светског шампиона данас је на зиду, а пехар код професора. Ни сам не зна колико је концерата одржао. Признаје – да нема мајке, која уредно сакупља и чува све дипломе и исечке из домаће и стране штампе, не би могао да поброји ни половину онога што је успео у својих 26 година.

Иако је положио пријемни испит на два универзитета – у Словачкој и у Швајцарској („нисам знао чак ни језик, али говорила је музика”), ипак се определио за Циришки универзитет уметности. Био је први на ранг-листи, као што ће три године касније овај успех поновити и Слађан.

– Ми смо сензација на нашем универзитету, не само зато што смо једини Срби, већ и зато што смо браћа. У Швајцарској музика није породични посао као код нас – убацује се Слађан.

Он је на петој години студија и представник је академаца свог универзитета у кантоналној влади за образовање.

– Ово није скуп факултет као што се мисли, скуп је живот. Школарина је као и код нас, али је поента у условима студирања, могућностима за напредовање у каријери.

Са осмехом додаје да је свирао широм света, али никада у родном граду и да му је животна жеља да Петровац добије сопствену музичку школу, којој би помогао својим знањем и познанствима у иностранству...

Обојица причају да студирање у иностранству није лако, да се догађа да не стижу да једу, такорећи ни да дишу... Већина академаца се издржава тако што раде као конобари, а они су имали срећу да од почетка живе од музике. Слађан за џепарац свира оргуље у једној цркви, док је Срђан за време студија радио као наставник, диригент у два оркестра, а на матичном факултету је предавао у неколико наврата музику са Балкана, која је и због њега била једна од најпопуларнијих класа на универзитету.

– Мој брат се лепо снашао у Швајцарској, такође одржава концерте и има стипендију од почетка студија. Управо се спрема да у Бразилу држи два курса клавира и четири концерта. Организовао је и долазак једног професионалног хора из Швајцарске. Он ће их пратити на клавиру, а изводиће и неколико мојих композиција – прича Срђан, који је иначе компоновао музику и за неколико филмова који се приказују у биоскопима широм Швајцарске, Немачке и Аустрије.

– На сваком месту с поносом истичем да сам Србин и највише волим да на концертима убацим елементе наше изворне музике – објашњава. До сада је свирао у Аустрији, Шпанији, Француској, Бразилу, Немачкој, Италији..., спрема се за Давос и после дужег времена – за турнеју по Србији у октобру. У Луцерну ће у јануару такође радити као професор. На његову иницијативу идуће године ће бити снимљен документарни филм о Србији, а тим поводом ускоро у Петровац стиже режисерка, иначе Аустријанка, која живи у Швајцарској.

На наше питање да ли има времена и за неке друге ствари, одговара да у његовом животу до сада – све било је музика. Воли да гледа домаће филмове, а слуша све: „Нема лоше музике, само лоших извођача”. Опушта га када свира неку своју композицију која је, каже, комбинација народне и класичне: „Волим супротности, такви су ми и родитељи. А таква је и ова наша Србија.”

Сандра Гуцијан